Spiritizam u nas

Još je Simo Matavulj u pripovetki Spiritiste iz 1891. godine dao, kroz usta mladog lekara, psihološko, sasvim prirodno objašnjenje “spiritističkih pojava”. Prizivanje i opštenje sa duhovima umrlih, posebno radi proricanja (nekromantija), bilo je dobro poznato i u starom veku, a animizam, tj. verovanje da bića, živa i neživa, poseduju dušu, kao i verovanje u zagrobni život na šta upućuju pogrebni obredi, još i ranije, u praistoriji.

Ipak, moderni spiritistički pokret nastaje sredinom 19. veka, u Americi, kada sestre Foks (11 i 14 godina) izvode detinju smicalicu pomoću jabuke vezane za kanap kojom su po kući, već na glasu kao ukletoj, proizvodile čudne, jezovite zvuke. Ubrzo ne samo da su namagarčile roditelje i susedstvo, već širom Amerike počinju da daju spiritističke predstave, unapredivši trik tako što se duh više nije oglašavao jabukom, već neprimetnim udarcima noge o pod. Sestre su naposletku priznale podvalu, ali to nije naštetilo popularnosti spiritizma, koji se ubrzo zapatio i u Evropi, pa i kod nas. O zanimanju za tajanstvene pojave u vezi sa duhovima na našim prostorima krajem 19. i početkom 20. veka svedoče različiti spiritistički časopisi, brojni članci o spiritizmu u drugim glasilima, spiritistička društva i neformalni kružoci koji su priređivali seanse. “Ama, kako ih dozivljete?”, pita se Matavuljeva junakinja u Spiritistama. “Prosta stvar. Sednemo oko jednoga stola pa sastavimo ruke, evo ovako, sve naokolo, sve ruka do ruke. To se kaže: načiniti lanac. Pošto načinimo lanac, posle nekoliko minuta sto se počne micati, naginje se čas levo, čas desno, digne se sam uvis… Pa onda pitamo što hoćemo, a sto odgovara udarajući nogama.”

Naravno, misteriozni ugođaj polumračnih prostorija gde su se održavale spiritističke seanse, harizmatičnost medijuma, posebno kojekakvi vešti trikovi, sama zainteresovanost učesnika da dožive nešto neobično i nadnaravno, njihova želja da je duša besmrtna (wishful thinking ili “što je babi milo, to joj se i snilo”), potreba za utehom da pokojni bližnji i dalje postoje na drugoj strani i da im se mogu obratiti, ostavljali su snažan utisak da tu nečeg uistinu ima. Takođe, lupkanje stočića (pa i pomeranje plankete na vidži (engl.: Ouija), tabli za prizivanje duhova, pomeranje rašlji, njihanje viska itd.) objašnjava se tzv. ideomotornim efektom tj. nehotičnim, nesvesnim, često neznatnim pokretima kao telesnom reakcijom na (auto)sugestiju.

Osim novinskih članaka, poput onih u “Vremenu” 20-ih godina prošlog veka, u kojima se spiritizam nastojao osporavati sa naučnih pozicija, istaknuto mesto u kritici ovdašnje pomame za duhovima zauzima i studija “Spiritizam” našeg znamenitog filozofa Branislava Petronijevića objavljena 1900, nakon čega su usledila brojna reizdanja. Dobar deo spiritističkih pojava Petronijević odbacuje kao “prost švindl”, dakle kao prevaru. Takođe, tumači ih pomoću različitih psiholoških fenomena poput spomenutog ideomotornog efekta, halucinacija, nesvesnog pamćenja i pojačane senzitivnosti medijuma, istovetne asocijacije misli kod bliskih osoba, sklonosti da u shvatanju prirode polazimo od sebe, da neobične pojave odmah vidimo kao nešto natprirodno itd. A “trivijalnost i ništavnost” saopštenja medijuma tokom seansi “koja nimalo ne proširuju naše znanje” smatra “najjačim i najočitijim dokazom protiv egzistencije duhovnog sveta”. Ipak, uprkos svemu, Petronijević ne isključuje mogućnost pojedinih spiritističkih fenomena, štaviše veruje da ih ima, ali drži da im uzrok nije u “bestelesnim duhovima koji žive u nekom višem, natčulnom svetu”, već ih tumači “nervnom snagom medijuma”, postulira “jednu novu prirodnu snagu”, posebno kada je reč o telepatiji (prenošenje misli) i prekogniciji (vidovitost). Petronijević smatra da je tadašnja prirodna nauka odveć materijalistička (hic!), te da se čisto materijalistički ne mogu objasniti svi spiritistički fenomeni. Dakle, iako tvrdi da odbacuje natprirodna tumačenja, zapravo ih vraća u igru svojom idealističkom filozofijom, odnosno spiritualističkim (ne, doduše, spiritističkim!) metafizičkim stajalištem da je poslednji osnov stvarnosti ne materijalan, već duhovan. Otud, idealistički, sasvim spekulativno, nudi moguće tumačenje prekognicije tako što duhovna osnova stvarnosti “baca u individualnu svest takoreći senke predmeta i događaja koji će se tek desiti”.

Iako filozofska, zapravo metafizička kritika spiritizma deluje najradikalnije, kako je držao i sam Petronijević, jer gađa njegove teorijske postavke, ona niti može biti efektna u naučnopopularnom smislu, a naposletku nije ni misaono obavezujuća, jer se svodi na suprotstavljanost jedne metafizičke koncepcije drugoj, bez mogućnosti konačne provere ishoda. – Baš kao što je jalov bio istovremeni napad na spiritizam kao opasno praznoverje od strane pravoslavne crkve, jer u konačnici predstavlja kritiku jednog praznoverja od strane drugog. Jedina smislena kritika spiritističkih fenomena može biti ona naučna, izvedena eksperimentalnom proverom, uopšte naučnim metodom, kao i direktnim raskrinkavanjem šarlatana kakvo su preduzimali, recimo, mađioničar Hudini i njegova saradnica Rouz Makenberg, privatna detektivka, razotkrivši tokom 20-ih godina prošlog veka na stotine medijuma.