Soba bez plafona

Pišem kao da jurim, osećam da kasnim. Napisana stranica dobra je samo ako se, kada se okrene, iza nje nalazi život koji navire i ruši sve ostale listove sveske. Prsti ubrzavaju zbog onog istog zadovoljstva koje te nagoni da pređeš neki put. Da li su snovi koraci putnika? Da li svi putevi ipak vode ka Dunavu? Glava koju započinješ da pišeš, i ne znajući šta će i kako ispričati, ista je kao i ćošak za koji ćeš zamaći kad izađeš iz kuće, iz skrovišta, iz ljušture, a ne znaš da li će iz tog mraka iskrsnuti sjajna kama u nekom znojavom bugarskom dlanu, možda jedna prokleto dobra noć u konobi na Korčuli ili žena koju si voleo, prazan autoput, nova ljubav ili sledeća smrt. Ne budi kurva, kakve ćeš mi nove zastave podići sa donžon kula još nesagrađenih gradova? To je kraljevstvo koje tek treba da osvojim.

62-01 Jean-François_Champollion

…

Prostorija je imala visoki plafon u obliku pravougaonika od tačno 15 kvadrata površine i dva prozora na suprotnim, dužim zidovima; na kraćim su bile police od kovanog gvožđa krcate knjigama, rečnicima, atlasima. Na prvom prozoru su bile zatvorene žaluzine, ispod njega se nalazio uredno namešten crni krevet za jednu osobu – izgledalo je da iz tog kauča zjapi rupa sa mirisom sveže iskopane zemlje. Drugi prozor, otvorenih krila, bacao je ranojutarnju svetlost po radnom stolu od ružinog drveta, po šahovskoj tabli i čoveku zavaljenom u fotelju od braon izlizane kože. Po pokretima njegovih izboranih ruku i po trzajima glave, po položaju njegovih kapaka moglo se zaključiti da je starac slep, ili da samo, u najboljem slučaju, nazire stvari oko sebe. Odigrao je poslednji potez belim figurama, oborio crnog kralja (lupilo je drvo o drvo), zatim se okrenuo ka krevetu, podigao bradu, obrve i skupio ostatak pogleda u jednu tačku. “Dragi mladiću, zašto ste zaboga tako rano zaspali, mogli ste zapisati još jednu priču, možda dve?” Ne čekajući odgovor, starac se ponovo zavalio u fotelju i koji minut kasnije nije se sa sigurnošću znalo da li hoda po vodi s anđelima, šapuće kormoranima ili samo sanja vinograde.

…

Fransoa Trifo je u skripti scenarija za film Poslednji metro zapisao: “Život stalno ide dalje, kao voz kroz noć”. Potom je rečenicu, kao svaki nervozni pisac, dvaput precrtao; setio se da je opis već koristio u prethodnom filmu. Raznela ga je bolest u pedest i drugoj. Njegov prijatelj, crnotalasni saborac a istovremeno po idejama ljuti protivnik, Godar, poslao je razglednicu: “Ti si možda umro i ja sam možda živ, ali u tome nema bitne razlike, zar ne?” U dnu je dodao: “Recite mu da ga volim.”

Hladna novembarska noć, ležim go na beloj posteljini. Soba je bez plafona. Kroz odškrinut prozor proveje poneka pahulja prvog snega i odmah se istopi na pločicama. Na krevetu pored leži čovek: ima lice rudara, ali čuo sam da je novinar u penziji. Kroz venu na levoj ruci prima terapiju. Naslon za glavu mu je pod uglom od 45 stepeni, a pokretni stočić u nivou trbuha. Uzima šolju vrućeg čaja, desna ruka mu vidno podrhtava i zato se vešto pomaže ovom drugom, naizgled ranjenom. Smeška se, traži moje oči. “Da li ste vi, gospodine, ikad videli kometu?”, pita me. Nije mi do razgovora, odmahujem glavom. Nastavlja da priča i vidim jasno, kao u ogledalu, da u desnoj ruci nosi otvoren ženski kišobran čija je modra unutrašnjost islikana sazvežđima. Tačno se vidi Veliki medved i preko puta njega – Kasiopeja. Čovek se i dalje zagonetno smeška. “A znate li vi ko je bio Šampolion?” Nemam pojma. “Taj dečak je, istina uz pomoć starijeg brata, naučio da čita u svojoj petoj godini. Ali ne samo na francuskom, ne, uporedo je čitao spise na latinskom i odmah zatim i na jeziku starih Kopta. Ne verujete, vidim to na vašem licu. A u osamnaestoj je postao profesor istorije na Univerzitetu u Grenoblu.” Okrenem glavu ka prozoru, ćutim. Sneg i dalje pada. “E, sad dolazi zanimljivi deo priče, gospodine. Taj vunderkind je oduvek maštao da bude prvi čovek koji će dešifrovati hijeroglife. Napustio je sve i otišao u Egipat, spavao u Ramzesovoj piramidi, pipao po vlažnim zidovima.”

Svaka pauza u rudarevoj priči je gutljaj čaja. “Siguran sam da znate simboliku hijeroglifa, gospodine”, nadovezuje se novinar u penziji, “ali nije mi teško da ponovim. Imamo nas dvojica vremena na pretek, zar ne? Hijeroglifi su ideografsko pismo čiji je jedan deo nađen uklesan u kamenu. Kroz istoriju su postojali egipatski hijeroglifi i hijeroglifi starih Maja, koji su se jedni od drugih razlikovali, a zajedničko im je bilo da su koristili znakove za pisanje. I sad, naš dečak Šampolion, otkrio je, prvi u Vasioni, značenje tog tajnog pisma. Pitate se, verovatno, kako je uspeo? Nije se plašio nepoznatog, eto kako! Početkom drugog meseca provedenog u piramidi, zapisao je: ‘Hijeroglifi su jedan složen način pisanja koji je u isto vreme figurativan, simbolički i fonetički i sve to u jednom istom tekstu, u jednoj istoj rečenici, rekao bih čak u jednoj istoj reči’. Morate da znate, Šampolion je sagoreo kao kometa, a imao je samo četrdeset i dve godine. Ali nije tinjao, zapamtite, goreo je!”

Pred jutro smo umorni zaspali. Posle šest meseci došao sam na isto odeljenje bolnice Božon na Klišiju, na preglede. Imao sam desetak kilograma više i osmeh u uglu usana. Otišao sam do naše sobe, odškrinuo vrata: čovek sa licem rudara, za koga sam čuo da je novinar u penziji, desnom rukom je kroz vazduh oslikavao kometu kako pada. Recite mu da ga volim.

…

Sunce je zalazilo iza moravske dame, zemlja je bila suva, prašnjava ko kreč. Čovek neodređenih godina je rukavom karirane košulje obrisao znoj sa lica. Drumom od reke bi s vremena na vreme protutnjao kamion ili traktor sa prikolicom punom vlažnog šodera. Niz iskopane brazde zategao je kanape i na razmaku od 70×30 cm posadio bi struk paradajza. Tomati – Španci su od Asteka ukrali biljku, koren reči i ukus. Kad poraste, boja njegovog cveta biće žuta.