Smejanje

“Videla sam kakva je osoba kad se zasmejala na neko ogovaranje. Sva se iskrivila, zacerekala se ružno.”

“Ko ti je ta?”

“Bivša političarka.”

Razgovarale smo u kafeteriji, rekla mi je da ne zna baš da li je nečije smejanje slika i prilika karaktera. Posmatraj, videćeš, odgovorih. Preteruješ. Možda, verovatno. Razvile smo diskusiju na tu temu, da li je smejanje dato ili nije, zavisi li ili ne zavisi od nečije ličnosti i može li ona (ličnost) da utiče i definiše način smejanja, neko se smeje grohotom, neko se stidi da se smeje slobodno, neko se smeje bez glasa, neko izveštačeno, neko pokriva usta kad se smeje, neko se smejulji, neko se smeje kao magarence, neko se smeje celim licem, neko samo ustima dok oči miruju, neko se smeje cinično, neko se smeje šalama na tuđ račun, neko se uvežbano smeje kad partner ili šef nešto kaže, neko ima fantastičan osmeh za slikanje, neko je onaj ko se poslednji najslađe smeje, neko se zarazno smeje, neko nekontrolisano, a ima osoba koje se nikad ne smeju, i šta to govori o njima?

“Ne postoje osobe koje se nikad ne smeju.”

“Pa… postoje. Verovatno su se nekad nasmejale, ali ja to nisam videla.”

“Rekla si da posmatram. Da vidimo, evo nas među ljudima u klubu.”

“Važi.”

Nedaleko od našeg stola videle smo smejanje partnerskog ili šefovskog tipa, mlada glumica ili partnerka i uspešan reditelj. Ona se trudi da se iskreno smeje, povremeno joj to i uspeva, ali opšti je utisak da je situacija napeta. On je mrtav ozbiljan, stalno govori, a po njenoj reakciji je teško zaključiti da li joj je on zabavan ili se smeje na silu. Ona se čini nervoznom, a on vlada situacijom. Za drugim stolom sede dve mlade devojke. Gledaju društvene mreže na telefonu i tekstiraju. Jednom su se nakratko ushitile i nasmejale zbog nečega, pa opet nastavile da u miru postuju na Instagramu. Složile smo se da u klubovima nećemo videti sve aspekte smejanja mladih osoba (a nekad i starijih), već samo editovane osmehe na društvenim mrežama. Za šankom sedi stariji muškarac koji voli mlade devojke i ne ustručava se da im priđe. On se ne smeje, verovatno misli da će mu osmeh oduzeti muškost ili autoritet, a ne smeju se ni devojke, neke od njih i ne mogu jer su im usta prepunjena hijaluronom. Depresivno. Ali, u zabačenom delu kluba čulo se neko veselo društvance, tako da nije sve bili tako crno.

Platile smo račun i krenule kući, i dalje u temi smejanja, kako se, zbog čega i kome smejemo.

“Nekad sam umela da se smejem celim telom, sad više ne umem, osim u retkim situacijama. Uglavnom se smejem na sopstveni račun, najpre kad sam vezala Noru ispred radnje, otišla kući i ispričala se sa prijateljem dok me je uporno zvao frizer iz komšiluka da me pita da li je to moj pas vezan ispred prodavnice.”

“Koliko je dugo Nora bila vezana ispred prodavnice?”

“Više od pola sata.” Nora to nije tragično shvatila, čekala je i ja sam došla, ali me je od tad prijatelj gledao drugim očima.

Ispričala mi je kako je svojevremeno izgledalo čekanje smrtnika na vizu u kiparskoj ambasadi dok se Ruskinje šetkaju sa koktelima sa kišobrančićima i dobijaju vize mimo reda. Dotakle smo se i svetskih lidera i nezaobilaznog Aleksandra Vučića, kraljice drame i komedije.

“Žao mi je što više ne gledamo Nebojšu Stefanovića, taj je bio presmešan.”

“Ne znam ko je taj Stefanović i zašto je on bitan.”

“Nije bitan, ali nema veze, ti si dugo živela van zemlje pa ne razumeš.”

Išle smo ulicom i uhvatile delić razgovora mladića o tome kako im je veoma važno da se devojka lepo oblači i da nikad ne bi izlazili sa devojkom koja ne vodi računa o izgledu. “Ne mora da bude skupo obučena, nego da bude sređena.” Mladići su bili “presređeni”, na nogama im se cakle patike najnovijih modela bez ijedne ogrebotine. Bi nam smešno, bubuljičavi tinejdžeri bulazne, polaze od toga da od njih zavisi da li će neke devojke pristati na izlazak i da se samo oni pitaju. Možda se i pitaju, deluju samouvereno. Bilo mi je pomalo žao tih devojaka od kojih se očekuje uniformna sređenost: ispeglana kosa, kompletna šminka, veštački nokti i obrve po modi.

“Sledeći put kad izađemo, obavezno da se ‘središ’.”

“Važi, potrudiću se malo više sledeći put.”

Rekla sam joj da je ona osoba sa kojom se najlepše smejem i koja se najsrdačnije smeje, izuzimajući meni najdražu osobu koja je kraljica smejanja i osmeha. Ajd’, preteruješ, ne preterujem, ti vidiš smešne situacije i umeš da ih ispričaš u stilu stendap komičara. Dobro, hvala, ako ti tako misliš. Išle smo zajedno na radionice smejanja, meni to nije uspelo, jedva sam čekala da izađem, a i ti. Mama mi je rekla da je trebalo opet da pokušamo, obe smo bile stegnute i nismo se snašle. Mama je uvek u pravu. Imale smo smrtne slučajeve u porodici i svedočile smejanju na sahranama. “Ako. Neki ljudi tako reaguju na stresnu ili kriznu situaciju, nema u tome ničeg lošeg.”

A onda, zarazno smejanje. U gradskom prevozu čule smo razgovor devojke i mladića.

“Da li da kupim one patike?”, pita on.

“Ne trebaju ti nove patike”, odgovora ona.

“A zašto?”, nesigurno pita on.

“Zato što ti ne trebaju”, jasna je ona.

Ućutao je. Izašli su na sledećoj stanici. Patike nije kupio, sto posto.

Pogledale smo se. “To, sestro!”