Sa Ficdžeraldom u Nici

Jednog užarenog julskog dana sleteo sam na aerodrom u Nici. Sedmodnevni boravak na Azurnoj obali finansirao je Francuski institut iz Beograda, a ja sam zauzvrat imao zadatak da napravim nekoliko akvarela koji će biti izloženi u lokalnom kulturnom centru, čije ime sam zaboravio. Fer pogodba, nema šta.

Foto: L. Tripković

Komedijant slučaj je udesio da se u vreme mog boravka u ovom gradu obreo i vlasnik jedne televizije ružičastog predznaka, i bilo je zabavno porediti naše doživljaje grada. Nekoliko puta se dogodilo da prolazim pored mesta u kojem on u tom trenutku sedi i objavljuje sadržaj na društvenim mrežama, i to preplitanje naše dve realnosti omogućilo mi je da sagledam klasni jaz koji postoji između nas.

No, sve to ne bi bilo vredno pomena da se nisam zainteresovao za istoriju Nice, u pokušaju da razumem kada je i zbog čega ovo naselje postalo simbol raskoši. Pretpostavljao sam da je steklo popularnost u slavnim tridesetim, kako Francuzi nazivaju blagostanje omeđeno svetskim ratovima. To je vreme Pikasa, Modiljanija i Sutina u pariskim bistroima, Gertrude Stajn i Roberta Kape, koji svako malo prelazi u Španiju da fotografiše sukobe u građanskom ratu, Pariz Hemingveja i ostatka ekipe koju je na neodoljiv način portretisao Vudi Alen u svom baroknom ostvarenju Ponoć u Parizu.

U lokalnom marketu sam kupio kamamber, nešto šunke i baget i upustio se u internet pretragu. Nailazim na članak Skota Ficdžeralda, još jednog protagoniste Alenovog filma, naslovljen Kako da živite maltene ni od čega godinu dana. Tekst je objavljen u „The Saturday Evening Postu“, 20. septembra 1924. godine. Ficdžerald opisuje odlazak na Azurnu obalu nakon spoznaje da je život među njujorškom elitom poguban za zdravlje, porodicu i (pre svega) finansije. Na moje zaprepašćenje, saznajem kako je jug Francuske između dva rata predstavljao besramno jeftino utočište, budući da su grofovi, trgovci, industrijalci, naslednici i članovi korumpiranih državnih administracija već krajem aprila zamandalili žaluzine i vrata svojih vila i odlazili put nešto svežijih krajeva. Nazivali su ih ivernantima, od francuskog l’hiver, što znači zima, a ja ću ih u nedostatku prevoda nazvati zimničarima. U Nicu bi se vraćali tek s jeseni, nakon što iščeznu komarci i ostale štetočine, a temperatura postane podnošljiva.

Susret sa člankom mi je pomogao da razumem svakodnevicu slikara, odmetnutih na jug Francuske, ali i da se njome donekle razočaram – dugo sam na te okolnosti gledao kao na ustrojstvo sveta, koje uspešnim umetnicima omogućava da se nasele na ovakvom mestu i život provedu na visokoj nozi, a sada sam shvatio kako odlazak na Azurnu obalu nije bio ništa drugo nego bežanija od skupoće Pariza, njegovih bistroa, glamuroznih proslava i kabarea Monmartra.

„We Americans come here to economize“, piše Ficdžerald, ali se i žali kako je otklon od njujorškog visokog društva prerastao u svoju suprotnost, te da sada po hotelima viđa ljude od čijih se pogleda isprva sklonio. Francuzi su spremno dočekali ovo pomodarstvo, pa su cene svakim danom rasle i rasterivale lokalno stanovništvo ka Marselju, Tuluzu i drugim gradovima gde se od prostih poslova još uvek može koliko-toliko živeti. Za razliku od meštana, Skot i Zelda su gradove napuštali iz obesti, kao onda kad su kupili jedini nov reno u Jeru, gradiću poznatom po tome što je nekada u njemu bila komanda Templara, i krenuli put Kana u potrazi za vilom za iznajmljivanje. Pred očima mi gamižu pohovani pipci oktopoda, dimljeni gofovi, šampanjac natočen do ivice i piščevo oduševljenje računom od svega šezdeset jednog centa. Ako u obzir uzmemo inflaciju, Ficdžeraldov „kraljevski obrok“ koštao bi tek sedam današnjih dolara, otprilike koliko i obrok koji u tom trenutku preživam.

Shvatam da je Nica jedan od prvih gradova žrtava džentrifikacije. Shvatam i to da je sposobnost stvaranja umetnosti retko privlačna veština. Postoje ljudi koji umeju da zarade novac, postoje i ljudi poput pomenutog medijskog mogula, i svi oni nepogrešivo naseljavaju i pohode mesta koja su svojim duhom i načinom života stvorili ili oblikovali umetnici. Bilo da je reč o njujorškom ili londonskom Sohou, Berlinu ili Nici, tipovi sa novcem shvataju da se društvena potvrda dobija uvažavanjem umetnosti. Problem nastaje onda kada uz kapital generišeš i toliko moći da ti se zamagli um, pa umisliš da si ti kadar da određuješ šta je umetnost. Tada dobijete Beograd u kome danas živimo. Vrhunac cinizma srpskih elita leži upravo u tome što vrlo dobro znaju da naplaćuju podršku onima koji Srbe vode u istrebljenje, jer bi u suprotnom sa decom obilazili urbanističke pobačaje kojima je prosejana ova zemlja, a ne kafane koje su obesmrtili Ficdžerald, Matis, Klajn i slični. Eto zašto je umetnost važna. ¶