Vreme uživanja
Ritual 2

foto: pexels

Ritual

Nedeljom uveče, kada se slegnu ukusi i mirisi ručka ili se odnekud vratim kući, sa radošću iznesem brdo veša, uključim TV i čekam Utisak nedelje, da započnem peglanje. Moj mali ritual u kome ritmično, kao što vernici vrte brojanicu, godinama uvežbanim pokretima, slušam, gledam i peglam, sparujem čarape, ravnam rukave i posteljine. A zapravo, presabiram u sebi sedmicu koja je prošla i onu koja je preda mnom. Ako sam se na koga naljutila, zaravnim i to, kao kragnu peglom, i tamo negde oko 11, kad se emisija približi kraju, sve je lepo razdvojeno na gomilice i složeno, taman kao što život treba da bude, namirisan, smiren, a spreman da se, koliko sledećeg jutra, glavačke baci u novi dan.

Čisti zen, osećaj da su svi oko mene zdravi i dobro i dani se nižu, spolja gledano isti i dosadni, a zapravo baš dobri dani naših života.

Da mi je neko tamo oko dvadesete rekao da mogu ovako zamisliti jedno srećno veče, verovatno bih ga peglom ubila. Mrzela sam tu dužnost iz dna duše, i uštirkanu posteljinu koju mi je majka slagala na gomilu, i školsku kecelju i kragnu koja mora da dubi. Jer, sa 15 sam sanjala da ću biti Marija Kiri, a njoj je uštirkana kecelja bila poslednja stvar na svetu. Ili bar Frida Kalo, umotana u dvadeset šarenih suknji, nepeglanih. Uprkos svemu, prvo što sam kupila od studentskog kredita bila je pegla, nikad korišćena. Sa 18, crne rolke i farmerke bile su moj novootkriveni egzistencijalizam. Zamisliti Simon de Bovoar kako pegla Sartrove košulje, kakvo svetogrđe. Domsku posteljinu smo podizali jednom u desetak dana, jastučnica je stizala od kuće opeglana majčinom rukom. Beskorisni posao bio je najdalje moguće od mene.

Preokret se, kao i sve u životu, desio bez plana. Leto je već mirisalo, moj brucoški ispitni zbir nije bio blistav i samo sam čekala da se vratim kući. Samovala sam u polupraznom domu kada se na vratima sobe pojavila Soka. Iza nje je, napola skrivajući se, stajala još jedna devojka, a Soka, visoka, uspravna, gledala je pravo u oči i uprkos tom čistom, mirnom glasu i pogledu, video se umor i tračak beznađa. Ja, mera smotanosti, uplašena od svega u velikom gradu i sluđena skoro propalim ispitnim rokom, pustila sam ih u sobu nemajući pojma šta hoće. Bez mnogo uvoda Soka je objasnila – njihov dom se renovira, naredili su im iseljenje, njih dve nemaju gde. Soka je bila iz nekog sela kod Knina, njena tiha drugarica iz sela pored Aranđelovca i krenule su od doma do doma, od sobe do sobe, tražeći da ih neko primi na upražnjeno mesto, jedan krevet bar, da mogu preko leta da uče i rade. Jer, para da se putuje tamo-amo nije bilo.

Soka je, sa pletenicom preko ramena i mirnim čvrstim glasom, ličila na slike mladih partizanki. Zaštitnički pokreti kojima je čuvala svoju miš uplašenu cimerku samo su pojačavali utisak. Nikada do tada nisam nekome koga znam manje od pet minuta poverovala svaku reč, niti se o deljenju sobe dogovorila posle par rečenica. Radost i smirenje koje sam videla u Sokinim očima pamtim i danas. Rekla mi je posle da je u moju sobu ušla posle ko zna koliko neuspelih pokušaja i zalupljenih vrata, na izmaku snage, i da je nekako bila sigurna, kad su nam se pogledi sreli, da je neću odbiti. Tako smo postale privremene cimerke, a već sutradan me je pitala gde se kod nas može oprati i okačiti veš. Imala je svoj mali lonac za iskuvavanje, od mene je dobila rešo, ključ domske terasice, peglu, sve ono što u tih godinu dana nisam ni koristila.

Sledeće večeri, dok su napolju mirisale lipe u letnjoj noći, ja sam sedela sa njih dve, Soka je osušenu robu sortirala i polako, predano peglala, malo ćuteći, malo mi pričajući o velikoj porodici u selu, o toliko braće i sestara da nije imala mesta da ih sve stavi u obrazac za prijavu u dom. O tome da joj je lakše u Beogradu, iako ih se uželela, nego u prepunoj roditeljskoj kući. Rešena da završi fakultet i bude svoj čovek. Njena cimerka, ućutana u ćošku kao uplašena srna koju ona hrabri da će sve biti dobro i da će njih dve opet dobiti sobu, položiti ispite, da je ona, Soka neće ostaviti na cedilu. Ja, fascinirana njenim samopouzdanjem i verom, hrabrošću da od vrata do vrata traži krevet i najzad tom potrebom da u haosu u kome su se našle, sve svoje, ma koliko malo i skromno bilo, dovede u savršen red. Red koji kaže da drugačije ne može biti i da će se i u životu sve dovesti u jedan takav red.

Leto nas je razdvojilo. Jedan telefonski poziv na početku jeseni koji mi brat prepričava – zvala je neka od mojih cimerki, neko je u bolnici, ali je poruka da će sve biti dobro.

Bila je to Soka, saznaću posle, tog leta je spasla život svojoj nerazdvojnoj drugarici, u trenutku teškog duševnog rastojstva. Uspela je da je smesti u bolnicu, bila joj i majka i sestra dok joj nije našla porodicu. Otišla je ipak kući u Knin, a onda se i odselila u stari dom pre mog povratka. Preveliki Grad nas je razdvojio na beskrajno udaljene obale. Jedini put, mnogo godina kasnije, u prolazu, ugledala sam je kroz tramvajski prozor. U godinama rata i posle, izgona od Oluje, zapitala sam se mnogo puta kako je i gde su sad svi njeni. Najčešće uveče, nedeljom dok završavam peglanje, sa nadom da i ona negde radi isto. I da joj je drugarica zdrava i vođena njenim prijateljstvom našla mir, isti onakav koji je Soka na mene prenela u samo 15 dana zajedničkog domskog života. I ne znajući, naučila me je strpljenju i ritualu iz koga sam godinama posle crpila snagu i u vremenu kada mnogo šta nije bilo valjano. Da loše jednom mora proći i da će se mirni dani opet složiti, kao rukavi dobro ispeglane košulje.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu