Vreme uživanja
Radnička kolonija 2

foto: d. todorović

Radnička kolonija

Otac dobio stan, sredinom šezdesetih, kad on bio treći razred osnovne, u novim zgradama, dole uz Ljubostinju, u Bolničkoj ulici. Ulica bila do naselja Radnička kolonija, pa i oni, sa granice, postali Kolonijaši. U Koloniji su bile jednospratnice, četiri stana, dva ulaza, svaki stan dve sobe, kuhinja, posebno ve-ce, posebno kupatilo, plus zidana šupa ispred zgrade, pravi socijalistički komfor. Iza su bile drvene hangar barake, red privatnih kuća, još iza hipodrom.

Oni imali sobu, nov politiran nameštaj sa bračnim krevetom, koji je imao odvojene madrace, nahtkasne, "taolet" sa ogledalom, kuhinju, koja je imala nišu, kredenac na kome je bio radio-aparat, špajz, kupatilo sa livenom kadom, podrum u kome držali drva i bure sa kiselim kupusom. Roditelji bili u kujni, spavali na kauču, iznad koga je bila tapiserija sa jelenom u šumi, on i mlađa sestra u "novoj" sobi.

U novim zgradama uglavnom bili radnici "Krušika", kao i u Koloniji, deca, takoreći vršnjaci, u prvoj zgradi Miško i Mališko, u drugoj, njegovoj, Zlatać i Ivica, u trećoj braća Kurzin, Mikica Junda, da ne preskoči Ružicu, koja posle postala Đinđić, u četvrtoj Stevka i Maki, u petoj Teša i Reba, u šestoj Garda i Jelesije… Iza, u Koloniji, bili Branko Prća, Peca, Raspa, Žikica Čep, Mare Debeli, Jež, Šucinovci…

Preko Ljubostinje, koju preskakali, bilo igralište Mladog radnika, ceo dan igrali malu ševu ili na velike golove, pauza bila tek da odu kući i uzmu krišku ‘leba sa mašću, po kojoj su bili aleva paprika ili šećer. Fudbal svi igrali, i to dobro, jedino da šutnu loptu nisu znali Džole i Skansi. Rade Ćora stig’o do Zvezde, bio u generaciji sa Blekijem Bogićevićem i Colom Jankovićem, dosta njih je igralo u podmlatku Metalca, njemu majka nije dala da trenira, "da mu ne slome nogu".

Sa sumrakom bi nastavili da šutaju loptu, igrali sredine pod uličnim svetiljkama, a sa mrakom kod komšije Katića, koji je bio samac i jedini imao televizor. Pred televizorom sva deca iz zgrade, gledali seriju sa Ben Kvikom, svima sledovali uštipci koje je Katić pržio, a odrasliji su mogli krišom da listaju "Čik", list "za muškarce".

Preko dana, vikendom, sedelo se na šipkama, koje bile između betonskih stubova, na uglu bolničkog kruga, i to ne svako, već, kao što je to opisao Milisav Savić, u knjizi Ljubavi Andrije Kurandića, samo oni koji su "postigli nešto u životu", dobro igrali fudbal, pecali, ili samo bili mangupi. U "kriminal" se računalo kad se uveče išlo u "Srbijanku" u krađu jagoda, a zabeleženo i da su neki od Mulike, koji stanov’o u prizemlju, kroz prozorče špajza ukrali pršutu. U te discipline prvak bio maloletni B.R. koji je noću posetio psihijatrijsko odeljenje bolnice i poharao bolesničke kasete, o čemu su "Novosti" objavile vest pod naslovom "Fantom u belom mantilu"!

Škola malo kome išla, do diplome osnovne škole se dolazilo mahom u večernjoj školi za odrasle. Nije poznato da li je i Slavoljub Šuca završio osnovnu, poznato da je matori Šuca išao u školu da moli da dete ne ponavlja, i da je nastavnik geografije poručio da nauči jednu lekciju, i da se javi. Kad je na času geografije nastavnik prozvao Slavoljuba i pitao šta je naučio, ovaj je odgovorio, može li da odgovara o šaranu, pošto je bio pecaroš, i znao je kako se hvata šaran. Nastavnik je odgovorio da može, ali to nije pomoglo Slavoljubu Šuci da ne ponavlja razred.

Uz ulicu su bile visoke topole, gore od mosta kod Navip prodavnice pa sve do Zapadne kapije "Krušika". Napisao i pesmu na tu temu, kad bilo vreme, dobio i nagradu: Komšija Nikola/ u aprilu/ hrani vrapce bez obaveze/ nehajno umišljen/ sveden na jednostavan pokret ruke/ neprihvatljiv slučajnom prolazniku prometne ulice/ komšija Nikola/ sunce u tek olistaloj topoli… Poezija se dogodila i Geji, dobroćudnom rmpaliji koji je stanovao u Galeriji, i koji nije znao ništa ni o šaranu. Geja je umeo da okupi klince i da im recituje: Jašem konja/ gledam u nebo/ kauboj sam bog te jebo

Bez obzira na život u enklavi siromaštva i oskudice, sva ta deca su postali dobri ljudi, pozapošljavali se, osnovali porodice. Iz Kolonije otišao početkom osamdesetih, ali ostao na vezi.

Prošlo neko vreme, i Kolonija postala slavna. U leto ‘92. godine na ulazu u naselje je osvanula žuta tabla na kojoj je pisalo Republika Kolonija. Javljeno da se Kolonija, "iz protesta zbog pogubne Miloševićeve politike", otcepila od Srbije. U to ime, predsednik RK, slikar Bogoljub Arsenijević Maki, pred svojim ministrima i vernim narodom organizov’o otkrivanje Spomenika Srpskom predsedniku. Kad spomenik otkriven, videlo se da je to instalacija od siporeks blokova u vidu muškog uda visokog 2,6 metara. Policija je, odmah po otkrivanju, srušila spomenik, a Maki je završio kod sudije, gde je u odbrani naveo da je planirao i Spomenik Srpskom vojvodi, u obliku zadnjice, koju je nameravao da "natakne na Predsednika". Pošto se sudija razumeo u umetnost, dobio je samo četiri meseca zatvora, uslovno.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu