Prpa

Često planinarim sa društvom i tokom tih akcija upoznajem ljude i predele. Uglavnom ne nailazimo ni na kakve probleme. Istina, nekada se dese situacije koje spadaju pod okrilje bizarnosti, ali neprijatnosti je veoma malo. Boravak u prirodi omogućava mi fizičku aktivnost, ali to je u drugom planu. Prostranstva mi prvenstveno omogućavaju da se izborim sa stresom u privatnom i poslovnom životu, te nakon samo jednog dana provedenog u predelima koja su zaboravili i bog i Telekom, vraćam se ustaljenoj rutini mašine koja melje duh, to jest – poslu.

Pre izvesnog vremena bio sam na Jadovniku, prelepoj planini iznad Prijepolja. Verovatno je najpoznatija po slapovima Sopotnice. Tri prilike, od kojih sam jedna bio ja, krenule su u šetnju. Nije nam namera bila da pređemo veliku razdaljinu jer je Vladu bolelo koleno, pa ako on može da hoda, možemo i mi. Ukupno smo prešli desetak kilometara, ali negde na petom, u povratku naletesmo na putu na neke krave.

Fine krave, moram priznati. Lepe su, deluju negovano. Prođemo pored njih uz obostrano poštovanje i obavezno javljanje sa „de s’ kravo“ i „mu“. Odoše krave svojim poslom, a koju desetinu metara iza jednog brdašca na putu, nakon krivine, naletesmo na bika. Ogroman bik, koleno mu je prečnika koliko i naši strukovi. Gleda nas ispod oka, a okom ispod rogova, i sve se pita otkud mi na njegovom putu i šta tražimo tu. Verbalna komunikacija sa bikom nije uspela, jer na „gde si, biče“ i „mu“ prijateljske reakcije nije bilo. Nemušti jezik ne poznajemo, iako smo probali i neverbalno da mu damo do znanja da se samo šetamo i da smo došli u miru, a da krave nismo pogledali ni loše niti požudno, kao i da smo se prema njima odnosili s pijetetom kako red i mesni običaji nalažu.

Gledamo mi bika, gleda bik nas – nije nam svejedno. Da smo bar u koridi pa da nas neko gleda i da pravimo predstavu za masu, pa ako poginemo ili budemo povređeni, sami smo tražili. Nemamo pri sebi nikakvog oruđa niti oružja, a štap za hodanje od aluminijuma teško da bi bio koristan u odbrani od bika koji ima brat-bratu dve tone, mada je teško proceniti. Dok razmišljam šta mi je činiti, kroz glavu mi prolaze profesionalno deformisane bizarne misli kroz pitanja kolike nam povrede može načiniti bik, čiji je on uopšte, koji je postupak za naknadu štete, a šta ako vlasnik nema da plati pa dobijemo imanje ovde, daleko je da se dolazi vikendom, a opet je prelepo, ko bi ovde kupio imanje… Dok mi je glava kuvala u pravcu nadležnosti suda, pogledao sam saputnike koji su me gledali istim pogledom. Prpa.

Vlada nam se smeje, a prpa je i njemu. Straja i ja procenjujemo da, pošto verbalno, neverbalno i nemušto kod bika ne pali, možda upali konkludentno, odnosno da je pametnije da od bika pobegnemo lagano i bez panike. Penjemo se uz obližnje brdo pod uglom od četrdeset pet stepeni. Straja mi gura dupe dok se hvatam za drvo kako bih ga povukao za ruku. Bez panike, jelte, obresmo se gore u sekundi, jer je bilo bitno da bik ne pomisli svašta. Poslednje što smo želeli je da nas bik dohvati otpozadi ko Miki Paju i da postanemo instalacija koja provocira. Vlada prolazi lagano pored bika dok nas dvojica hodamo brdom koje se svejedno docnije uliva u put, što znači da smo se bez potrebe peli na brdo jer, da je hteo, bik bi nas pojeo za branč. Životinja je odšetala nizbrdo za kravama, a nas trojica smo bili na okupu posle oko desetinu metara. Prozivke pljušte, iako se i Vlada solidno poplašio, što je ostalo da visi kao stigma na našoj hrabrosti.

Koju nedelju nakon toga pojavila se vest kako je u Irskoj pala ovca na čoveka dok je hodao planinom i da je jedva ostao živ. Vlada je podelio vest u planinarskoj Fejsbuk grupi uz duhovit komentar koji se odnosio na nas, da se treba plašiti bikova na planinama. Komentari iskusnih planinara su počeli da se nižu, a svi su se odnosili na bežaniju od krava, bikova i volova po srpskim planinama. Niko nije pominjao vukove, kerove, zmije, medvede, šakale, devojku bez glave koja stopira u okolini Negotina, drekavca koji je neupokojeni sin kneza Lazara, već samo domaću stoku.

Ostajte hrabri.