Ponos

“Vide, Vladiša, gledaj kako ponosno ‘oda Džon Vejin! Tako idemo mi Amerikanci, zapamti”, čujem svog tatu kako govori mom sinu. “Deki, nije Vejin nego Vejn”, objasni unuk. “Ma, mora da je naš dok tako ‘oda”, dodade deda. U Americi se rodio moj tata. Tamo prohodao i pokupio prve utiske, tamo kamera zabeležila lik milog dečaka i sestrice mu starije, u rukama mame i tate. Jedini trag te američke epizode mog tate, ta fotografija. Krštenica izgorela u crkvi u Bosni, tokom Drugog svetskog rata. Mesto rođenja bi izvor mnogih i dosadnih objašnjenja i, uz dva svedoka, tata i tetka “rodiše se” po volji okruženja.

Nedavno, beše neki državni praznik, naleteh na film o našim košarkašima. Moćni i prepotentni tim Amerikanaca protiv naših, u Ljubljani. Tata bi znao reći: “Moji protiv mojih!” Sa ponosom. Obožavao je Plećaša. Od milja ga zvao Brko i Plećko. Nisam tu dramu, o kojoj priča film, mogla gledati kod kuće jer retki su u to vreme imali televizor. Gledajući film, vratila sam u sećanju utakmice iz kasnijeg perioda i tatinu opčinjenost Brkom, i odgledala film, sa istom dozom ponosa koji su glumci tako upečatljivo dočarali i sva katarzično dodirnuta himnom i lepotom patriotizma jedne zemlje koje više nema, čula opet lekciju o ponosnom hodanju. “Tako to, sine, rešava pravi partizan”, “Tako to, Sonja, lepoto plavooka dedina, ne može! Nahraniti pola ulice mesom kad deda čeka ratnog druga” (sa njim proveo ceo rat, sa njim trebalo da ode u Rusiju na školovanje, ali odabrao je, mada nije bilo lako, život bez zveckanja oružjem), govori svojoj prvoj unuci dok ona objašnjava babi da su drugarice baš bile gladne, a bataci virili iz šerpe na šporetu na kraju dugačkog hodnika; “Tako to, Maja, nije lepo! Što si udarila tog dečaka!?”, a ona, tek prohodala, brzo, još brže progovorila, objasni očas: “Da nisam ja njega, on bi mene, deki, veći je!”. Veći ili viši, nebitno za Majine godine, ali da veći često napadaju manje, vreme stalno potvrđuje.

Lekcije! Kažu znalci da su najvažnije one iz kuće ponete. Da li je tako, pitam se posle odgledanog filma. Sva raspekmežena. Šta se desilo sa tim ponosnim patriotizmom?! Onda došetaše slike i rečenice iz “Utiska nedelje”, davno je bilo, jedan učesnik priča o svom političkom “vjeruju” i kako se nikad nije družio sa “onima”. Autorka insistira da joj odgovori na pitanje da li su mu kod kuće branili da se druži sa decom “onih”, on dade potvrdan odgovor.

Začuđena, ćutim. Shvatam da je lepo živeti bez takvog čudnog tereta. U selu gde smo svi bili jednako siromašni i jednako srećni, deca i unuci partizana, sa saznanjem da postoje samo ljudi i neljudi, odrastalo se bez mržnje. Nisam učena da mrzim! Bi mi žao čoveka. Kad pročitam neki dobar tekst o rodoljublju, pa se tu ističu učesnici svih buna i bitaka, i nigde ni slova o partizanima, o ugrađenima u moju slobodu, o iskrenom rodoljublju i borbi protiv zla, onda mi žao mene.

“Može li se hodati ponosno, deki?” “Uvek može. Kad živiš častan život, kad ne žmuriš na prljavljuke i nepravdu, kad čoveka gledaš u oči i kad znaš da nema ništa skuplje od obraza i reči!”, čujem ga kako odgovara svojoj unuci, studentkinji sa obrijanom glavom i sedam minđuša u jednom uhu, njen način da izbaci neki svoj bunt i demonstrira sopstveni ponos. “I kad nas tvoji bombarduju?”, dodaje. “Moji su me izdali davno, pre bombardovanja silnih”, sa tugom bi završen dijalog dede i unuke.

Setih se, onda, dolazi moj tata i sa vrata viče da donosi vruću pitu jer “mama ti veli da si danas i učiteljica i nastavnica, zamenjuješ nekoga, nećeš stići ni da jedeš”. Zadržah ga. Čitam mu ono što sam upravo napisala: “Tako su o pozorišnoj predstavi sudili oni koji nikad nisu zavirili u pozorište, tako su neke svoje, dobro zamaskirane mržnje prosuli po zaplašenim slušaocima po mesnim zajednicama, školama i fabričkim halama, i rekli da ‘Golubnjača’ više ne sme da se igra. Odgledala sam predstavu. Može li biti srećno društvo koje zabranjuje pozorište, slobodnu reč?! Vara se ako misli da može”. “Veliš tako. Sine moj, sve je dobro dok ne počnu prebrojavati kosti, samo toga se bojim, a to rade tamo, tako govore. Ti bolje znaš, gledala si. Bojim se nekog zla, samo da se ne povampiri…”, zabrinut izađe tata.

Setila sam se ovog trenutka na vest o smrti Dejana Mijača. Veliki reditelj, još veći slobodar, gospodin, ponos srpskog i jugoslovenskog umetničkog miljea. Kad je on došao u Srpsko narodno u Novom Sadu, srednjoškolski sam negovala svoju ljubav prema magiji pozorišta. Kad je postavio “Pokondirenu tikvu”, dovela sam svoje učenike i uživala u radosti novootkrivene ljubavi koja je živo strujala od ansambla ka toj deci opčinjenoj razigranim glumcima. Zinaida ih zavodi parčekanjom gibanice, u ulozi dokone provodadžike, smešno i nakaradno obučena, oni uzdišu, dovela sam ih pravo iz škole, iz popodnevne smene, i horski viču: “Komifo, mikofo!”. Mislim na taj trenutak. Kao da je juče bilo.

Lekcije o ponosnom koračanju kroz život nekako se izgubile u hodu. Deki je voleo ponosno hodanje Džona Vejna, a ja volim istoriju dedinim aršinom izmerenu i znam šta je ponos. “Iznad svega je čovek! Uvek. Gde nema čoveka, nema ničeg!”, “Ako nema u mene, ima u dobrih ljudi!”, “Politika je posao, nije kocka. Budi čovek, ne kockaj se”, “U ratu budi hrabar, u miru budi mudar i raduj se radosti svoje dece”, tako je govorio moj deda, kazuje najstariji mu unuk.

Da. “Bila je jedna četa, otac je bio u njoj…” Šta bi mi sad rekao? Ono njegovo: “Dajte uvek prednost životu!” Kako, kad se opet ratne trube najjače čuju? I korona nestala. Crni džakovi ljudskog nerazuma oterali bašte sljezove boje. A proleće je.