Vreme uživanja

Pešak

Pešak 1
foto: đorđe đoković

Tog zimskog prepodneva sve je teklo uobičajeno. Zidana peć u odžakliji založena, pored nje sinija sa tronošcima, u drugom kraju dugačak drveni sto sa klupama, na krevetu, levo od vrata, deda Borisav se proteže u krevetu. Otvoriše se vrata, u prostoriju banu dvoje ljudi, čovek i žena, koji su otresali sneg sa nogavica. To su bili moji roditelji, imao sam 4-5 godina, i nisam ih “poznavao”, jer su me sa godinu dana dali babi Ruži na čuvanje. Deda radosno upita, Otkud oni, objasniše da je autobus iš’o samo do Osečine, pa su stigli peške, preko Vučaka, po celcu, snegu koji nije ugažen, koji je znao da bude do pojasa. Tako prešli skoro deset kilometara.

To od prvih slika koje ostale iz detinjstva, a ima i kad trčim za ovcama, jurim zaobadana goveda, pešačim šumama u potrazi za gljivama, belim, zekama i medvedarama, kako su zvali vrganje. Ima i kad sa baba Ružom, držeći je za suknju, idem u crkvu u Peckoj, vašar na Ivi, trčeći, preko potoka, žurim Školi da kupim čiča Živku cigare, žutu “dravu” bez filtera… Ima i kad kod baba Rose, majčina majka, trčim bosonog niz Osoje, sve dole do Reke, gde je bila vodenica deda Sretena. Pamtim i kad je kod vodenice stao kamion, izašao vozač da se opere, pa me poslao u prodavnicu, kod Škole, da mu kupim sapun, za sve pare koje mi dao, a ja sve kas, prašnjavim putem, napred i nazad…

Kad pošao u školu, prešao u grad kod roditelja, nastavio da pešačim, obuven. Sećam se braon cipela, bez šnira, sa sitnim zvezdicama na kožnoj traci preko risa. Kilometre prešao svakodnevno trčeći za loptom na igralištu “Mladog radnika”, pored Ljubostinje, koje je bilo preko puta zgrade u kojoj sam živeo, i to u crnim patofnama “Borovo”, koje služile i za čas fizičkog vaspitanja. U srednjoj školi, kad prozove Budimka, na času matematike, putovao sam od klupe do table ceo dan. I pešačio po Debelom brdu, na nekoj vrsti ekskurzije, na fakultetu u Kragujevcu, šipčio od Pravnog fakulteta do Kolonije, gde sam stanovao kod Babe, koja je imala unuku.

Kad se zaposlio u vojnoj fabrici, brže stizo kući nego na poso, jer sam često izlazio pre kraja radnog vremena. Posle, kao paušalac u “Borbi”, dve plate, bato, sa Beli Markovićem, po vetru, šparto po Beogradu, da nađemo Slavišu, koji bivak beše premestio u “Opanak” na Bulevaru. Tek se kao “pravi” novinar naodo, jer nemam vozačku dozvolu, otac je od kola imo garažu, u kojoj je skladištio razni materijal.

Nema ‘de nisam pružio korak, Ravna gora, Guča, kad sam iš’o do Šepka, pa stopom do Bijeljine – sa nevericom me pitali, kakav sam ja to novinar, a nemam kola – da se vidim sa Mauzerom. Čini se, najbolje odo u selu Ba, gde bio onaj četnički kongres, kad otišo u lov na besnu lisicu. Lovci nisu našli besnu lisicu, ubili samo lasicu, zato bio dobar gulaš, ali mi je profesionalni sportista čestitao, kako sam se pentro i spušto niz vrleti. Peške, što vozom, što autobusom, tek je to pešačenje, stigo na Cer, u Sjenicu, Jabuku, na granici sa Crnom Gorom, gde ono Filaret “štrajkovo” glađu, na Kopaonik se penjo preko Rudnice, na Goliji pio kafu, koju skuvala mlada iz Albanije, kod Knića gledo kako se spremaju beli bubrezi… nameravo i u Bosilegrad, opišem tamo od predsednika opštine bidžabadžu, jedino to još ne postigo.

U Belom Valjevu je bio čovek, skitnica, neobrijan, sav rasklimatan, koga su zvali Joca Vrućina, jer, dok je govorio sam sa sobom, ili odgovarao na zadirkivanja, ponavljao, Vrućina more! Kako je stalno bio u pokretu, dešavalo se da neko stane kolima, i pita, da ga poveze, a on bi odgovarao, Pusti me, žurim! Tako i ja, čini se oduvek, a naročito poslednjih godina, žurim, al’ polako.

U poslednje vreme mi se skratio korak, sve postalo rutina, i živa dosada. Ustanem, kad treba, i sve ranije, i da bi izbegao da se od ležanja pretvorim u kukca iz Kafkine pripovetke “Preobražaj”. Skuvam kafu, duplu, upalim televizor, tek da se nešto čuje, nikako RTS, jer je, kao svojevremeno “Politika”, postao otvoren “saradnik okupatora”, pogledam šta ima na Fejsbuku i Tviteru, ali peške, preko laptopa, jer ne volim ova savremena sokoćala od mobilnih telefona.

Nastavljam po programu, espreso u kafiću u centru grada, za stolom do prozora, ručak na vreme, čitanje pre dremke. Vratio se literaturi, kupujem knjige ko nenavid, uglavnom od “Agore”, beletristika, hispano književnost, antologije priča, nobelovci, otkrio Alis Manro. Rekoh da na RTS ne prebacujem, samo sportski kanali, od informativnih emisija “Pregled dana” sa Valjevkom Jelenom, tu direktor naš Miladin. Volim te, Miladine, odavno nisam jeo palačinke sa četiri vrste sira… Uveče, ako Nadežda spremi neku pitu, spremi…

I tako, hodam, ne zastajkujem, otkud Bajaga, u prilog toga fotografija mladog drugara, koji mi izmerio senku u vreme policijskog sata. Na kraju važno obaveštenje, počeo čitam Belog Markovića, red je, toliko smo se družili, a i zbog zato što je on znao da kaže da lično poznaje sve svoje čitaoce. A Beli, u “Kavaleri starog premera”, kaže: “Na ovom svetu sve se već desilo, ali se vrane premeštaju s noge na nogu, kao da čekaju još nešto…”

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu