Vreme uživanja
Parada 1

foto: draško gagović

22. 4. 2015. / 17.38

Parada

U maju 1985. godine počeo sam da kupujem "Tempo". Pre toga sam ga diskretno pozajmljivao od komšije koji ga je nemarno ostavljao u svetlarniku kuće u kojoj smo stanovali. U hodniku je bio neki zeleni tepih, zapravo to je više bio ćilim i ja sam ispod njega ređao brojeve koje sam uzimo, misleći da to niko nije primetio.

Bio sam na kraju drugog razreda osnovne škole, a Zvezdu je čini mi se predvodio Gojko Zec. Tog proleća je Sarajevo uzelo titulu, a tim sa Koševa imao je Predraga Pašića i Husrefa Musemića. Ovog drugog će Zvezda u leto dovesti kao prvog strelca prvenstva, kao razbijača i glavonju sa neugodnim repovima. Husref je bio prava devetka, širokih ramena, dobrog odraza i moćnog udarca glavom. Proslavio se u FK Sarajevo baš na centaršuteve Predraga Pašića.

U maju je, na Dan pobede čini mi se, organizovana Vojna parada i to je bio najveći događaj kome sam prisustvovao sve do derbija na Marakani 1989. godine između Zvezde i Partizana koji je domaći tim dobio sa 1:0 golom Vladana Lukića, a pola se severa slilo na atletsku stazu da proslavi gol. U tom "slivanju" slili smo se i mi klinci koji nismo stajali ispod šipke pa su mnogi ostali bez zuba ili sa slomljenom glavom, rukom ili nogom.

Parada je bila dan kada mi je izgledalo da su apsolutno svi izašli na ulice Beograda da vide TO. Otac i majka su sestru i mene posebno pripremili: dobili smo sve novo da obučemo, tata me je začešljao kako treba, bio sam u beloj polo majci i belom šorcu, imao sam bele poluduboke platnene patike. Zapravo, siguran sam samo da sam imao takve patike, a ovo ostalo sam možda i izmislio.

Iznad su preletali nekakvi avioni, helikopteri praćeni zadivljenim pogledima građana koji su tada verovatno mislili da jeste kriza u državi, ali dok je ovakve sile, dok je ovakve vojske deca će imati miran san i pisaće svakog decembra Pismo vojniku koji čuva njihovu slobodu. Iz tog perioda sam upamtio Dnevnik na TV Beograd i to spoljnopolitičku rubriku koju je valjda vodio Milorad Jovanović, kasnije aktivan u DSS-u, koji je nosio rolke, bio začešljan nagore i uvek govorio o krizi na Bliskom istoku. Taj Bliski istok mi je bio najdalje mesto u univerzumu jer je tamo non-stop bio neki rat, stalno su se neki ubijali, nisam znao nijednog fudbalera sa Bliskog istoka, nisam bio čuo nijednu pesmu neke njihove grupe. Samo rat, svako veče, a posle Milorada TV čitulja u kojoj su nam javljali koji su nosioci Partizanske spomenice tog dana preminuli i kada će biti sahrana.

Mene ta vojska i ta skalamerija na ulici nisu nimalo impresionirali, samo sam se pazio da ne nastradam i da ne uprljam patike. Mama mi je rekla da moram da pazim jer su od platna i ako ih umažem neće lako moći da se operu.

I sve je bilo kako treba dok smo se držali trotoara: nekako sam hodao na prstima, gurao se sa sestrom oko mame i tate, pazio da me neko ne zgazi, bio sam pažljiv. Međutim, kako smo se približavali Tašmajdanu, gužva je bila sve veća i bilo je sve teže biti uz ulicu da bi se videli novi i novi vodovi vojske i da bi se aplaudiralo raznim bojevim glavama, pa smo bili prinuđeni da jedan deo negde oko "Madere" presečemo kroz travu parka.

Taj park je i tada bio lep i tako dalje, ali daleko od ovog današnjeg uređenog, trava nije bila baš pokošena i u jednom trenutku sam se gadno okliznuo pokušavajući da ubrzam skokom. Pogrešno sam stao na levu nogu, u trenutku sam se iskosio baš kao kad Predrag Pašić centrira za Husrefa Musemića, ali nisam uradio ništa korisno. Da bih se zadržao na nogama, poskočio sam na desnu stranu, stao u mokru nepokošenu travuljinu i otklizao.

Kada sam se zaustavio, imao sam šta da vidim: Bliski istok na mojoj patici! Divne nove bele patike, pripremljene za ovaj svečani dan, bile su zelene i činilo mi se da se mrlja sama od sebe širi kao mleko koje se prospe na stolnjak, da je platno upija i da se to više nikada neće moći očistiti.

Taj šok bio je za mene i kraj Parade. Sećam se samo bola i osećanja doživljene nesreće jer mi je izgledalo da više nikada neću imati nove bele patike. Narednog dana majka je oprala patike i one su bile čiste, ali, verujete, nikada više nisu bile bele, nikada. Dok god sam ih nosio, uvek sam video tu odvratnu mrlju koja mi se kezila sa mojih novih patika i bio sam siguran da bol nikada neće proći.

Bol je prošao s vremenom i dobio sam nove i nove patike, ali je Parada ostala u sećanju jedna jedina i nikada ponovljena kao da ju je neko začarao ili prokleo zbog bola koji je osećao jedan klinac dok se masa ritualno klanjala sili.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu