Vreme uživanja

Olakšanje

Piše: Miloš Bobić
Olakšanje 1

Školska drugarica je bila poznata po dve stvari – pričalo se da je Titovo kumče, kao deveto dete u familiji, i nije pokazivala želju za isticanjem. Njena kovrdžava plava kosa uvek je boravila negde izvan gužve i dečije cike, i nije odgovarala na pitanja učiteljice sve dok ova najzad nije prestala da ih postavlja.

Bilo kako bilo, mit o kumstvu je znatno uticao da se javno ne ističe njena druga karakteristika. Kumstvo je sveta stvar i najbolji način da se ili prevaziđu teškoće ili prikriju mane. Razred je uvek završavala izvan učionice, po isteku školske godine. Kako se to radi saznalo se kasnije. Kad ko. Ipak, neshvatanje dvosmernosti alijenacije uticalo je da ona kod većine đaka ostane upamćena po nečem drugom – upiškila se u učionici.

Nije ona to prijavila. Ne, dosledno se držala principa apstinencije od opštenja sa okolinom. To je bio verovatni razlog velike bare koja se prvo pojavila pod njenom stolicom da bi se proširila ispod klupe, pa ispod dve susedne. Nedužni susedi, kojima su se patike smočile, prvi su i prijavili nezgodu. Ostali su se smejali ko lud na baru. Drugarica je prvi put pocrvenela, ali to nije ni na koji način uticalo na promenu njenog socijalnog nerva. Incident je zataškan, ali je događaj ostao upamćen. Učiteljica je politički korektno objasnila da se ona olakšala. I van škole se pragmatično tumačilo da je ona olakšala bešiku. Kasnije sam sa dozom stida shvatio da smo svi mnogo više bili pod utiskom neproverenih glasina o kumstvu nego mnogoljudnošću porodice industrijskog radnika. Toliko o drugaričinim pritiscima.

U vezi sa školom i olakšavanjem dalje uspomene su vezane isključivo za prostorije u kojima se olakšava. Famozni školski WC je za mnoge bio i ostao veća i značajnija obrazovna institucija nego ustanova kojoj je pripadao. Većina je tu sricala svoje prve zidne novine, javno prikazivala svoj pesnički zanos ili vežbala crtačku veštinu. Uostalom, "Jebeš zid na kom ništa ne piše", kaže jedan stari grafit, omiljen kod poklonika supkulture i istovremeno omrznut od strane arhitekata i kućnih saveta.

U poređenju sa sinonimima koje sam tamo pokupio, "olakšati se" je pristojna i istivremeno veoma precizna metafora za "malu nuždu", jer pogađa suštinu. To sam dobrano proverio prvih dana bombardovanja, upamćenih i po dve nadnaravno potencirane potrebe: dugom spavanju i čestom pišanju. I jedna i druga su bile posledica tesnoće vlastitog volumena, izgon iz stvarnosti. I izvan ovako ekstremnih situacija pišanje je olakšanje: mentalno, psihološko i fizičko. Posle njega se sigurno lakše i trči i šutira, bolje i brže radi. Naročito ako se pre toga pije pivo. Bukovski je za ta pitanja bio pravi stručnjak. Priča se i da je posle toga i radna koncentracija veća. Proveriću.

Što se tiče psihološkog domena verujem da ga najbolje iskazuje izreka "pišati uz vetar" iako su sovjetska gvozdena vremena iznedrila izreku: "Idem ulicom, duva vetar a ja ga držim u ruci, zlu ne trebalo". Obema je fiziologija podignuta na nivo ličnog stava, mada može da se shvati i kao način emocionalnog pražnjenja. Čuo sam priču mladića koji je devedesetih krenuo ka Hrvatskoj bez namere da u nju i stigne. Tek tako, reče, imao je neizdrživu potrebu da se približi devojci iz Vinkovaca, sa kojom ga je rastavila 1991. Vozio je dobro poznatim, izrovanim putem. Stigao je do raskrnice kod Okučana. Dalje se nije moglo. Parkirao je auto uz ivicu puta i izašao. Gledao je niz tzv. autoput tzv. bratstva i jedinstva. Onda je prekoračio šanac ka šumi i stao licem okrenutim u pravcu stare ljubavi. Nije duvao vetar. Ni on nije pustio suzu. Držao ga je u ruci, bacajući mlaz "preko grane". Ispričao je ovo sa gordošću. Kao, valjda, zapišao neprijatelja, šta li? Bio sam rad znati, ali nisam pitao iz straha da ova bizarna anegdota ne dovede do još jednog neželjenog konflikta. Lakonski sam protumačio da se olakšao i onda i ispričavši svoj doživljaj. Ipak, strepim da se poveo za raširenim verovanjem da je to kulturna tekovina. Niko ne piša kao Srbi, mislimo mi, muški. Mlaz nam je jak i dobacujemo daleko. Istim se, međutim, diče i pijani navijači Ajaksa.

Najzad, odnos prema upotrebi neke od mnogobrojnih verbalnih alternativa u javnosti veoma varira. Normativno je većinu nepristojno izgovarati javno. Tako je eufemizam piškiti postao sastavni deo civilizovanog govora. Manji broj ljudi veruje da je to izraz indoktrinacije koja proizilazi iz paralelnog razvoja standarda opšte higijene i higijene jezika. U svojoj jedinoj objavljenoj knjizi Istorija govneta, rano preminuli francuski psihoanalitičar Dominik Laporte je u tretmanu fizioloških potreba video licemerje odnosa države prema pojedincu, iskazanom pravnim, tehnološkim i sanitarnim normama, koliko i u normi "nužnih" eufemizama. Po njegovoj računici, svaki čovek godišnje izluči oko 730 litara urina. To je otpad. Od toga je 49 kg materijal upotrebljiv za đubrivo, parfeme i u hemijskoj industriji. Ostalo je voda. Međutim, isti procenat vode sadrže i mleko (85–92 odsto) i vino (85 odsto), uključujući i najbolji Bordo. Zašto onda, pitao se on, tolika razlika u tretmanu vina i kala kada ih deli tek petnaestak procenata razlike.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu