Vreme uživanja
Neizdrž 2

foto: m. milenković

Neizdrž

Leto… Kiše zaređale, temperature visoke, vlage previše. "Kako si?", pitaju. Ispaljujem: "Bauljam. Zombirana. Boli svaka koščica. Pospana od ove dosadne kiše. Nevoljna od ove nenormalne vrućine. Ma, dobro sam. Sećaš li se onog filma, znaš onog, Zarobljenik dvorca Zenda, eto to sam ti. Srećom, postoje knjige, i to dobre knjige, pa sve što je neizdrž biva pobeđeno!"

Zaređali neizdrži. Nema to veze sa mojom matorošću, baš nema. A sa finoćom? Hm. O, da!

Zvone, po nepisanom pravilu, taman kad počinje onaj popodnevni odmor. Umilnim glasom se predstave, kažu svoje ime i u ime koga zovu, pa se ljubazno obrate, imenom i prezimenom, e, tu već nastaje problem jer mi prezime nije ni Jovanović, ni Petrović, pa ih pustim malo da se pate, i kad potrefe, počinje promocija. Kažu da oni misle na naše zdravlje, kažu da im kuća slavi jubilej, pet ili dvadeset godina, pa vele da nagrađuju baš mene… Pustim ih. Onda stiže ono ALI! Ako im odgovorim tačno koji vitamin je najprisutniji u limunu, koje je brdo najbliže mom gradu, koja bolest napada zglobove, koji, koja, koje, ej, deco, koji vam je, dođe mi da riknem, ali sam i dalje ljubazna, te zahvaljujem na poklonu, kažem da ga dodele nekom drugom, pa da im želim svako dobro. Sutra se sve ponavlja. Samo je ime drugo. Branim se tako što dotičnoj kažem da nisam rada poklonu i da sam sve čula već od Dejana, Igora, Nataše… Narednog dana, evo ih opet! Ništa mi ne treba, sem penziju da mi vrate, ne primam poklone, ne kupujem jer je u toku akcija, umilni glasić mi saopštava da sam dobila…

Zvono na vratima. Mislim, komšinica, ne gledajući otvaram. Momak, ko iz žurnala. Ljubazno me oslovi imenom i prezimenom i pruži ruku. Veze li veze, govori bez pauza, govori tačno, gramatički ispravno, hvali me što sam potrošač njihove robe, na šta dodajem da sam bila nekad, penzija, pa još smanjena, svodi želje u neke nove okvire. Otvara ogromnu torbu i počinje da trpa u moje ruke "poklone", "zato što sam ih baš ja zaslužila", Ali… ja treba da platim samo tu isporuku. Opet se zahvaljujem i sve vraćam uljudnom, rečitom, izrazito urbanom dečku, pridružuje se i moja sestra opaskom da mi je srećan dan, on osokoljen sve ponovo trpa u moje ruke, ništa od toga mi stvarno ne treba, vraćam ponovo, on kao zove šefa, šef kao javlja da tu simboličnu sumu mogu da dam i u evrima, a i ček je dobrodošao… Skroz sam samlevena. Objašnjavam sestri da nije zvonio na interfon, pa sam mislila da je komšinica, ne otvaram nikom ko se nije najavio i dugo posle ovog lovca na naivne razmišljam o svim mutikašama koje je tranzicija ubacila u naše živote.

Crkne mi kotlić u kupatilu! Zovem svoju mlađu drugaricu, preporuči mi majstora u kojeg ima puno poverenje. Pošto imam vere u sud svoje drugarice, zovem odmah. Ne dođe tata majstor, nego sin mu. Priča kao navijen i sve vreme u prvi plan istura neki silni dug za struju, i da je radio na Zapadu, a tamo se, eto, cene majstori, ovo ovde… Nakarika on cenu, ode po kotlić i nema ga, pa nema, užurbano proveravam koliko to može biti, vidim da sam namagarčena, sve se nadam da će se čovek izviniti i reći da se zaleteo, i nastavljam da čekam. Drugarici saopštavam cenu i bojazan da se majstor sin neće vratiti, dogovor je da čekam i javim joj ishod. Došao je. Petlja, lomi jedan deo iznad kade, zjapi ružnoća, namešta taj precenjeni kotlić, ne objašnjava šta je tražio tamo iznad kade, ne nudi popravku oskrnavljenog i ispaljuje onu sramotnu cenu. Tražim da mi izda račun i, dok to piše, zazvoni mu mobilni. Vidim kako menja boju. Plaćam manje nego što je rekao da će biti i kažem mu da sam proverila kod njegovog tate cenu, svesna da je i to mnogo. Komentariše nešto, kao, nikad ovde Zapad, grabi put vrata. Moja drugarica ga nakrpila, onako pravnički, i od njenih reči je prebledeo, a od mojih, kako sam proverila kod njegovog oca, pobegao. Narodna "kakav otac, takav sin", nema više svoje pokriće, a ja sam naučila lekciju. Pravi majstor je popravio sve brljotine vajnog majstora sa zapadnom praksom.

Neki dan zamalo ne ubi daščetina moju rođaku. Majstori skidali one zaštitne daske u hodniku i uvodili opet nešto. Od dvanaest mogućih mesta za pričvršćivanje, majstor vratio samo jedan ekser, i bum, tras! Moju rodbinu spasla rasejanost. Vratila se po naočari. Zanemele smo od šoka. Obe.

O neizdržu sa malih ekrana, ne bih. Imam daljinski i gazdujem. O nepismenima neću, tek toliko da su najveći neizdrž koji ozbiljno preti mojoj umirovljenoj mirnoći. Smeta ova nesrpska reč? Koješta. A nije smetalo "Vučko Trade", ćirilicom, usred Novog Sada, pred nosom Matice srpske!

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu