Vreme uživanja

27. 5. 2020. / 20.53

Moja Italija

Italija, a posebno Italijani nisu izazivali kod nas bog zna kakav respekt. Naprotiv. Obožavali smo da se zezamo na račun nesrećnika sa peruškama na šlemovima, pripadnicima moćne armije psihopate Benita u fensi uniformicama, koje kao da su pokupljene iz fundusa nekog pozorišta, a sva je prilika i da jesu, koju su onako isprašili gologuzi Abisinci sa svojim kopljima i kožnim štitovima.

Moja Italija 1

foto: wikipedia.org

Sprdali smo se sa zalizanim fićfirićima u razdrljenim košuljama, kada su sa čačkalicama među zubima radnicama Fabrike odeće "Franjo Kluz" sa Zvezdare nudili nesebičnu pomoć u snalaženju kroz tršćanska bespuća. Prezirali smo italijanske klubove, a posebno reprezentaciju, jer su pri rezultatu nula-nula igrali najlepši fudbal na svetu, a kada povedu, najružniji. Smatrali smo izuzetno uvrnutom njihovu naviku da espreso piju iz jednog cuga, na eks, jer smo mi, normalno, znali bolje kako se espreso među normalnim svetom pije.

I mrzeli smo ih što su nam oteli naš Trst, jer kao što je opšte poznato, on je naš oduvek bio.

Podsmevali smo se kaubojima koji se pozdravljaju sa "ćao" i Biku Koji Sedi kada namolovan debelim slojem najtamnijeg pudera, na tečnom italijanskom sa Ludim Konjem kuje ratne planove. Klaudiji Kardinale, Moniki Viti, Đini Lolobriđidi, a posebno Sofiji Loren u Juče, danas, sutra, nismo se podsmevali uopšte.

Predmet stalne zajebancije bile su i njihove besomučne promene premijera i vlada, pa je i onaj operetski oblajhani čičica Berluskoni biran valjda jedno četiri puta, a da im je onda na divljenje čitavog sveta pošlo za rukom da, evo koliko pre par godina, izaberu još i veću budalčinu od njega.

A ja vam kako ta moja Italija izgleda ne umem opisati, jedino znam kako miriše kada se oči zatvore – miriše na beskrajne kolonade čempresa na uskom toskanskom drumu od Sijene do Ašana, miriše na mlečno belo grešno poprsje pomenute Sofije Villani Šikolone, miriše na nove cipele od najfinije kože iz gradića Stra kraj Padove, na memlu iz zidova kuća mletačkih gospara, tako omamljujuću i zavodljivu da od nje ošaniš još kod Đardina Popadopoli, na početku Velikog kanala, pa ako ti odatle do Trga Svetog Marka kroz glavu nekim čudom prođe iko ili išta osim Venecije same, to mora biti baš nešto mnogo zajebano, miriše na masnjikavi oblak od muških parfema, ulja za kosu sa aromom pomorandže i izduvnih gasova iz vespi dok galebovi na njima kruže oko svog plena – ustreptalog malog jata plahih skandinavki podno Koloseuma, miriše na suncem opaljene ruke napuljskih nona dok onako jednim potezom zavrnu valjčić od krompirovog testa i dobiju savršene njoke… Ne znam za vas, ali meni miriše i na fragolino i na sneg sa Dolomita, na prašnjave zavese milanske Skale i napuderisane perike duhova Renate Tebaldi, Frančeska Tamanja i Enrika Karuza, što još uvek njenim hodnicima prolaze, miriše na kažu najbolji rižoto na svetu u Tratoriji da Romano na Buranu, koji prave samo od pirinča, ribljeg bujona, putera i cirkuske veštine kojom ga u dugom mlazu presipaju iz šerpe u šerpu, dok mu se zrna ne polome taman dovoljno da dobije gustinu, a opet sačuva teksturu.

I znam da vam kažem kako zvuči ta moja Bella Italia, zvuči kao setni osmeh harmonike Domenika Pertike, slepog harmonikaša iz Amarkorda, zvuči kao gacanje gumenih čizama oduševljenih turista i nadrkanih meštana kada more opet poplavi Veneciju, zvuči kao gromoglasni glas Danteov kada nas opominje da manje sranja pravimo, zvuči kao udarci dleta Mikelanđelovih po belom mermeru iz Karare, nemom kamenu koji je samo on znao da na takve muke stavi da ovaj naprasno progovori, i to najlepšim glasom koji je ljudsko oko ikada videlo… Zvuči… ma, meni najpre zvuči kao Bruccia la Tera, iz Kopolinog Kuma, od koje se Paćino onako zaroza dok mu je sin peva – Il tempo passa ma non diventa giorno, non c’e mai Sole se lei non torna, esencija onoga što valjda zovemo ljubav.

Danas nam se čini da to nije više tako, danas nam miriše na očaj i horor susreta sa slepim zlom, čujemo je kao Adađo Albinonijev i vidimo kako joj kožu seče ona strašna kolona zelenih kamiona iz Bergama. Ali namazana je to gosparka, videla je ona sve već i opet će je nekoga dana devojka očešljati, staviti joj porodični nakit, popeće se ona na najviše štikle i otrčati na žurku da joj neki Ćeletano peva o 24 hiljada poljubaca, a ona će sa onih štikala da siđe, raspusti kosu i kao prava namigušica bosonoga zaigra po toplom kamenu Pjace del Popolo.

I lažem možda kada kažem da ne znam kako izgleda moja Italija… Znam, samo se malo femkam. Izgleda ona kao izgubljeno sećanje, kao duge noge Monike Viti u Pomračenju, izgleda kao sladoled od tri kugle iz đelaterije La Romana u čarobnoj Padovi – straćatela, malina i dinja, dinja obavezno, izgleda kao tajne Leonardove i istina Felinijeva, izgleda kao obećanje da će sve biti u redu.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu