Vreme uživanja
Moja Afrika 2

foto: erich viedge

Moja Afrika

Svi smo imali neko svoje posebno mesto, mitsku zemlju ostvarenih želja, bekstva od trivijalne stvarnosti i ove države, koja je postigla gotovo nemoguće – da bude na raskrsnici mnogih drumova, a opet u zapećku sveta. Takvo mesto je za mnoge bila Ibricina "Nepal-Ganges-Brahmaputra", mirišljava bestelesna zemlja susreta sa šarenim bogovima, tamo gde se čisti etar diše. Za Mutu Krsmanića i Jocu Matića bilo je to ono ostrvo plemenitih biljaka, Brnin Spira i Marlija, gde se "Gabba-Gabba-Hay" kaže "Jah Ras Tafarai", a znači isto – jeb’te se svi. Za sestru Olju, vazda zagledanu u neke visine, bili su to Andi, gde po retkom vazduhu plove tako savršeni kondori da je o njima morala da sluša stalno, od Peruanaca, Sajmona i Garfankla, a posebno od Fejata Sejdića. Za onog nesrećnog Luku Dragana Kresoje, to je bio Oktobarfest, za Paju i Kengura Bali, gde se Paja žustro raspravljao sa gekonima na plafonu svoje sobe, što, jasno je valjda, zahteva dužu elaboraciju na drugom mestu.

Za Mileta Broćića, koji je, po mišljenju ženskog dela kolektiva preduzeća "Lovac", neverovatno ličio na Berta Lankastera generalno, a posebno u ulozi Džoa Erina u filmu Vera Kruz, bio je to Divlji zapad, mesto gde prašnjavim kaubojima usred tuče spadne šešir, a ispod ostane savršen razdeljak sa dva talasa, i gde na kraju uvek pobeđuje lepši i naočitiji revolveraš, što je Mile smatrao izuzetno važnim. Za Branimira Mitrovića Flojda, to mesto je bilo bilo gde, samo dok je za volanom svoje "alpine" iz snova, a za keva Danu Kikinda, popločana žutom kaldrmom, na severu Banata, gde je od svoje Ma’jke, baka Draginje, preko raspusta učila da pravi najbolje taške i gde je znala da pripada oduvek. Momcima u dolčevitkama i frulicama ispred bioskopa "Balkan" i tada ganc novog "Odeona", bila je to Fotana di Trevi, sa Anitom Ekberg u prirodnoj veličini; za sofijicu Mašu Mileusnić bilo koje mesto sa što manje ljudi, tudaideljudedanegleda, a za mene – Afrika.

Ali ne bilo koja Afrika. Nisu meni Afrika ni fenomenalni Jusu Ndur, ni Ladysmith Black Mambazo, takvog strašnog imena kao da su banda iz Bronksa, a ne vokalna grupa, a ni Laki Dube, rastafarijanac za koga sam tek kasnije od Mute saznao da je "… on, ćero, Afrikanac, kakva Jamajka, nemoj da se brukaš". Nije ni Kamerun sa Rožeom Milom na prvenstvu u Italiji devedesete. Bila je neka omorina tog leta i TV smo namontirali unutra, a mi gledali kroz prozor, iz dvorišta, da se ne podavimo. Dimilo se dosta, treba li reći. Obukli smo se u kamerunske boje, žuto, zeleno i crveno, a s obzirom da je većinu stvari takvog kolorita obezbedila šveca Olja, izgledali smo kao gomila neobrijanih trandži koji kuliraju pod kajsijom, a onda skaču i đuskaju neobuzdano kada Rože Mila da gol. Nisu meni Afrika ni sićušni kenijski trkači dugih pruga, predivnih imena Lagat, Komen, Rudiša, Kipketer, Koeč, Čerigat, Kipčumba, Mosop, Čelimo, Kibivot, Kipčirčir, Kiprono, Ngugi, Kiptanui, Kvemoi, Loniangata, Mbišei, Mogusu, Ndambiri, Rašed, Rotić, Tanui, Vanjiru, kao iz neke dečje razbrajalice. Nije meni Afrika ni kada je ono Sreta otišao kod Dogona u Mali, da ih pita kako već vekovima dođavola znaju da oko Sirijusa A kruži i Sirijus B kada se golim okom ne može videti. A ovi mu posle sveg tog puta ne rekoše.

Nije meni Afrika čak ni "The Rumble in the Jungle", u Kinšasi, kada je Ali vraćao ponos Afrikancima, koji su konačno tih godina sticali pravo da sami biraju sebi diktatore, a ne da im to neko drugi radi. Nisu ni Rudnici cara Solomona, ni Tarzan sa ekipom, ni sjajna mini-serija Šaka Zulu, sa Henrijem Seleom u naslovnoj ulozi, zbog koga je mnogo žensko čeljade grešne misli imalo, ni opojni bazari severne Afrike, ni hrabri Kunta Kinte, za koga je cela Jugoslavija nedeljom na prvom kanalu zdušno navijala, ni Livingstonovo uvrnuto putovanje, kada je neuspešno tražeći izvor Nila, otkrio sve ostalo. Ništa od toga.

Za mene je Afrika jedno tačno određeno mesto u Keniji. Jedna koliba, izgrađena na visokim stubovima, ništa luksuz, samo pristojno opremljen frižider i dosta vode, da ne moramo uopšte da silazimo na zemlju. Ispod nje noću šetaju magična bića afričkih savana, tiho, svojim poslom zabavljena. Da ih osluškujemo do jutra, svako malo istrčavamo napolje i čkiljimo u mrak nadajući se susretu. Ako budemo dovoljno tihi, možda ćemo imati sreće da nam neko od njih priđe i danju, da se malo pogledamo i za zdravlje priupitamo. A ostatak vremena da gledam preko one ravnice nadnaravne boje kojoj sam, razume se, potpuno nevažan, a ipak ne mogu da prestanem da se ložim da je to nekako moje mesto, moj izgubljeni dom. Ja sam sebi tu kolibu iznad savane obećao. Čini mi se da sam čak zapisao i potpisao negde da to mora da se desi tako. Neka obećanja sebi sam u životu, magarac, pogazio. Ovo nameravam da ispunim.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu