Vreme uživanja
Mišarska 1

foto: a. anđić

15. 12. 2010. / 18.18

Mišarska

Ime je dobila po boju koji je 1806. otvorio put ka uspehu Prvog srpskog ustanka i oslobođenju Beograda, a onda je i sama postala deo istorije grada. U njoj su se godinama kupali mnogi Beograđani, njome je zajedno sa suprugom Milicom Babić šetao naš jedini nobelovac, kroz nju je prošlo hiljade školaraca.

Mišarsku sam upoznala tek 2003. Tada sam prvi put došla u "Vreme".

"Mala ulica koja spaja Resavsku i Svetozara Markovića", objasnili su mi.

Opterećena tremom zbog prvog susreta sa ljudima čije sam tekstove godinama unazad predano čitala, nisam se prepustila utiscima koje je mala ulica stidljivo nutkala. Tražila sam broj 12-14. Pošto sam u Mišarsku zakoračila iz Resavske, trebalo mi je da prođem nekoliko kućeraka dok nisam došla do bež zgrade i videla tablu na kojoj piše "Vreme". Duboko sam udahnula, popela se uz četiri stepenika i otvorila teška staklena vrata. Tog sunčanog februarskog dana Mišarska je postala – moja.

Tri nedelje kasnije, samouvereno sam krenula u "svoju" novu ulicu i na pola puta saznala da je premijer ubijen. Proleće je golicalo sva čula, sunce je milovalo asfalt, Mišarska je mirisala na palačinke, a Beograd je bio u agoniji. Srce mi je snažno lupalo dok sam brzo koračala ka redakciji, uporno se trudeći da ignorišem sladunjavi miris i neprirodnu tišinu koja je vladala u malenoj ulici. Kao da u njoj nije jedna bučna redakcija, udruženje kompozitora, viđenija kafana sa najlepšom baštom u gradu, jedan "halo" restoran, uvek pun salon lepote, palačinkarnica, nekoliko firmi, rezidencija jednog ministra, osnovna škola, poslastičarnica…

Vremenom, dolazak u Mišarsku postao je ritual.

Krenem ranije od kuće i laganim hodom za pola sata stižem na posao. Trase menjam po nahođenju. Ako sam raspoložena za ljude i gužvu, šetkam Bulevarom kralja Aleksandra, pijuckam kafu za poneti, očijukam sa izlozima, mimoilazim se sa prolaznicima, hvatam hladovinu platana, ili preskačem barice…

Trasa broj dva vodi kroz Mileševsku, Kalenić pijacu (gde se obavezno uzme neki slatkiš), pa lagano Krunskom do "čvora" sa Svetozara Markovića. Otud natenane pored pekare, pa sa velikom perecom – pravo u firmu.

Opčinjenost Mišarskom jenjava, ruku na srce, svako malo. Iako ušuškana u centru grada, hiljadu puta sam se mogla zakleti da od nje nema prometnije ulice. Trotoar je uglavnom van funkcije, pošto se na njemu razmetljivo šepure automobili radnog naroda, sama ulica neretko podseća na minsko polje zahvaljujući "odgovornim" vlasnicima pasa, uz kuće nije najpametnije hodati pošto sa svake druge pada fasada, na kolovozu se stalno valja osvrtati pošto se uvek nađe neki pametnjaković koji rikvercom "prevari" jednosmernu ulicu (i još urla kroz prozor!), a ako se potrefi da se u Mišarskoj nađete u jeku velikog odmora, ili ne daj bože smene – ko živ, ko mrtav.

Komšiluk ko komšiluk. Tačno se zna ko zove pauka, ko redovno čisti sneg, ko ima psa koji ostavlja "vizitkarte" okolo, ko zaliva prolaznike umesto muškatli, ko je "požarni" zadužen za čuvanje parkinga. Kad god pauk promoli farove na uglu pored poslastičarnice, radni narod se u stampedu stušti na ulicu, pali mašine i narednih petnaest minuta sumanuto kruži po kraju dok opasnost ne prođe, a onda svako na svoje mesto.

Sve je krenulo nizbrdo kada su počeli da je renoviraju. Majstori su rušili, bušili i zakivali nedeljama. Rezultat šminkanja: u drečavo plavo ofarbana parking mesta, dve klupe, "kaldrma" od krupne kocke koja se već klima, soc-realističke žardinjere od dva kubika, 200 stubića o koje mora da se zapne i "trotoar" širok 30 centimetara. "Halo" restorana nema već dve godine, baš kao ni dva kućerka umesto kojih je nikla staklena zgrada, ministar se davno odselio, a Mišarsku uskoro napušta i redakcija "Vremena".

Mrzim selidbe.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu