Vreme uživanja

23. 5. 2001. / 23.00

Matura

Matura 1

Ili sam mnogo omatorio, ili su me demokratske promene već učinile toliko mekim da sam se prosto raznežio kada sam video ekipu veselih klipana iz jedne beogradske srednje škole kako se, slaveći poslednji školski čas, usred dana brčkaju u fontani na bivšem trgu klasika marksizma. Dužeći još pola godine do pola veka, pod utiskom tog prizora nisam mogao a da se ne setim kako je to izgledalo onomad, kada sam i sâm izašao iz gimnazije i u korpu za otpatke u zemunskom parku bacio "svaštaru", jedinu svesku koju sam nosio u školu, i suočio se sa činjenicom da je stvar uspešno završena, da je sve što mi se dešavalo u te protekle četiri godine posle zadnjeg školskog zvona postalo jedna velika anegdota.

Ne znam da li se drugi sećaju onoga šta su radili u času kada su završili srednju školu, ali ja se još uvek živo sećam kako mi je prijala baš ta cigareta koju sam po izlasku iz učionice sa drugarima popušio iza obližnje crkvice pored koje će mnogo godina kasnije, sledstveno sopstvenom mentalnom sklopu, sadašnji vladika Filaret podići brvnaru. Uz najbolju volju sada ne mogu da se setim da li sam ikad potom imao takav osećaj opuštenosti. Na pamet mi pada vreme kada sam završio fakultet, ali svaka ozbiljna i poštena analiza dovodi do zaključka da diplomiranje definitivno ne može da se meri sa maturiranjem.

Možda se nikad kao u doba mature ne planira tako veeeeliko zezanje. Matursko veče na stranu. Lično, življe se sećam zvocanja da se na "tako nešto ne može ići u farmerkama", nego što pamtim atmosferu. Mada, mora biti da baš od tada i dan danas imam averziju prema ogromnim hotelskim dvoranama. Prava stvar bila je, međutim, planiranje letovanja. U ono vreme upis na fakultet nije predstavljao neki problem, a ako se i ne dobije indeks u prvom roku bilo je vremena da se stvar ispravi u septembru. Vojsku je bilo relativno lako odložiti jer se pre trideset godina, govorili su tadašnji analitičari i poznavaoci prilika, napad snaga Varšavskog pakta nije očekivao. Po sistemu Skarlet O’Hara da se o stvarima poput upisa na fakultet i služenju vojske razmišlja sutradan, prioriteti su bili u sferi odabira pravog mesta za letovanje. A mogućnosti su bile neograničene. Ne samo zbog, na primer, inter-rejl karte kojom si za simboličnu sumu mogao da putuješ vozom kuda ti je volja, zbog pasoša koji je podizao svaku rampu, već se ni pitanje novca nije preterano ozbiljno postavljalo. Ne samo zato toga što je onomad jednim obilaskom familije po Beogradu maturant lako mogao da namakne barem dodatnih dvadeset dana na moru već i zbog činjenice da je sama perspektiva lenčarenja do oktobra kada počinju predavanja, a da ne govorim o tome da su se prvi ispiti činili kao nešto strašno daleko, stvarala osećanje ogromne opuštenosti.

Čitalac će primetiti da već drugi pasus završavam na isti način, pričom o opuštenosti. Nije to samo zbog prirode ove rubrike, koja je i zamišljena da bude, ha, opuštena. Naime, prosto ne mogu a da se ne upitam da li sam prošle ili neke od ranijih godina primećivao maturante kako se kerebeče po varoši? Mada sam i tada poznavo klince koji su na maturi, što znači da sam morao znati i da se čitava stvar dešava krajem maja, biće da javnih manifestacija, poput brčkanja u fontani, nije bilo. Da parafraziram reči jednog mog drugara, znam da su poslednjim generacijama prave razredne starešine bili Bil Klinton i Slobodan Milošević jer malo malo pa se dogodi neka frka, bombardovanje na primer, pa se ne ide u školu, da su im profesori više štrajkovali nego predavali. Možda im zbog toga završetak srednje škole nije značio i vreme opuštenosti i lagodnog razmišljanja o veeeelikom zezanju na letovanju.

Mislim, većina maturanata je u poslednje tri-četiri godine bila načisto s tim šta se zbiva i šta ih čeka. Kakvo crno letovanje kad većina klinaca u Srbiji od čitave familije nije poslednjih godina mogla da iskamči ni novac za pristojne patike, a kamoli za more. Koje razmišljanje o inter-rejl karti i obilasku Evrope vozom kad sve države traže a nijedna ne da vizu. Pre ćeš konzulima dvanaestorice u Beogradu izvaditi umnjak nego od njih dobiti "šengen". Plaše se da će klinci, kad se jednom dokopaju inostranstva, tamo i ostati. Ruku na srce, u ogromnom broju slučajeva njihova bojazan pokazala se opravdanom. I šta je onda valjalo činiti maturantima poslednjih godina? Skrivati se od vojnih pozivara? Razume se, taj sport su doveli gotovo do savršenstva. Da gluvare pored kioska uz flašu mlakog piva? I tu su postignuti zavidni rezultati. Ali, džaba ređati dalje. I ne treba da čudi što su mnogi maturanti znali savršeno dobro šta im valja činiti – svedočanstvo u džep, pa u "Otpor"!

Priznajem da sam tek na studijama počeo da shvatam koliko je moja ondašnja opuštenost bila privid, koliko je stvari bilo "ispod". Kasnije sam na poslu neke od tih stvari i iskusio, ali sam uvek mislio da je dobro što bar imam lepe uspomene iz bezbrižnog doba mature. Razmišljajući danas o maturantima iz protekle decenije, poredeći njihovo iskustvo sa sopstvenim od onomad, zaključujem, ne bez čuđenja, da su oni u stvari u ogromnoj prednosti. Jer, moju generaciju je posle opuštenosti čekalo suočenje sa haosom, a ovi novi maturanti su odrasli u haosu. To iskustvo već imaju. U odnosu na nas onomad, njihova prednost je nemerljiva.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu