Vreme uživanja

Letnji pathos

Evo, uspavljujem se uz jutarnji program na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Dosadni su kao i svi ostali jutarnji programi. Uspavljuju. Generalno imam problem sa daljinskim upravljačem. Ne koristim ga. Nikad ne znam gde je, te smatram besmislenim svaku potragu. Cilj mi je da zaspim. Samo i jedino posle vesti uspevam.

Letnji pathos 1

foto: karolina grabowska / pexels

Jutro je. Ležim na leđima, pušim i ne znam gde je daljinski. Umro na današnji dan Nikolo Makijaveli, dovraga, kako zaspati sa tom informacijom? Tip koji je napisao dramu Mandragora, žao mi ga.

Mene kao apotekara ponajviše zanimaju apotekari u književnosti. Ome je bio faca. Car. On je bio ljubavnik madam Bovari, verovali vi meni ili ne. Kod Andrića u Travničkoj hronici postoje izvrsni likovi apotekara. Ko ima vremena neka se pozabavi, mene sad mrzi da listam i citiram. Došao sa posla. Spava mi se. Georg Trakl je zasigurno dobro spavao. O Bulgakovu medicinaru da ne govorim.

Steva taksista, iliti Steva Ibuprofen, tutnuo mi jedne noći kroz šalter prozorče apoteke Helderlina. Hleb i vino. Uokrug počiva grad…, a u gradu nigde nikoga. Izvrstan je poznavalac noći i sna taj Helderlin. Iskren da budem, nemam pojma ima li on kakvog dodira sa medicinom, a i koga zabole?! Hoću li ga ikad iznova čitati dok Steva hrče na taksi stajalištu od onolikog ibuprofena, u gluvo doba kada nema čak ni senki u vidokrugu i svuda je pustoš, san? Samo se iz obližnjeg parka čuje kos.

Nego, gde mi je daljinski?

Reklame upućuju da se auditorijum obrati lekaru ili farmaceutu u slučaju nadimanja i gasova, bolova u grlu, menstruacije, kod jačanja imuniteta. Tako bih da mi se niko ne obrati. Nosite se zajedno sa svojim bolestima, prdite, kašljite, tresite se od groznice i bolova! Tako bih da dam otkaz i za poslednju platu kupim komplet Čehova, koji je takođe mnogo pisao o medicinskoj praksi. Tako bih da ponesem onaj crveni komplet na pusto ostrvo u Jadranskom moru. Tako bih da čitam o tome kako su njena pisma "kraća od koraka stenice". O Medvedu. O kontrabasu. O štetnosti duvana dok dimim jednu za drugom. O izvesnim ličnostima koje se nađu tokom leta na nekoj vikendici pored jezera ili u voćnjaku, i tu im se desi život, drama.

Život je kožna bolest, spoljašnja manifestacija, kaže izvesni pesnik M. T. u intervjuu putem skajpa. Izuzetno duhovit tip, otkud on u jutarnjem programu na nacionalnoj frekvenciji? Leto je. Užasno mi se spava. Čekam vesti da me dokrajče.

Radio dve smene po 13 sati, od 18h do 7h. Vikend, ludilo, komarci. Više od 200 pacijenata za tih 26 sati. Na prvoj liniji borbe protiv komaraca. Pregledam ujede, prodajem umirujuće gelove, kortikosteroide i lekove protiv alergije, zatim dizalice, spuštalice, testove za trudnoću, kondome, pilule za dan posle, uglavnom sve te stvari oko seksa. Letnje noći su stvorene za vođenje ljubavi u prirodi sa rojevima komaraca. Izmišljam molitvu protiv insekata, prskam se limunovom travom. Ljudi su nervozni, češu se. U Buda baru ispred apoteke jednočlani bend na čuvenom sintisajzeru korgu svira pesmu Dina Merlina čiji naslov je maznuo od Emili Dikinson, Moj je život Švicarska.

Leto je i ljudi padaju sa stepenica, čitam na izveštajima lekara, sa rolšua u dva posle ponoći. Setih se prošlog juna kada su bili izbori i komarci i ostale tegobe. Gvirio kroz šalter prozorče u tri izjutra i ugledao izuzetan prizor. Iznad bašte Buda bara lebdi svetleći objekt, nazovi balon. Zavezan je za sto na kome sedi kosmat tip, reklo bi se da možda spava. Na balonu piše: Bez kralja ne valja. Naišao je kos, moja omiljena ptica, otpevao je nešto nakratko, zbunjujuće, i dobro mi se ispred očiju posrao.

Stiže mi poruka od nje, odgovor na moje pismo. Na moru je. Kratko poput bodlje morskog ježa, napisala je, zasigurno slana i zanosna: "Među nama je sve gotovo, shvati to". Iako sam to znao odavno, jer sve je gotovo još pre nego počne, probode me nešto u srcu. Pljunuh od gorčine na ovaj svet. Ubrzo shvatih da sam pljunuo na sopsveni duks. Može li čovek zaraziti samog sebe u ovim govnjivim vremenima?

Počele su vesti. Ničeg novog. Zahrkao snom pravednika. Plivao od Visa ka Italiji sa delfinima, leđno. Bilo je fenomenalno. Onda mi je slobodu iz snova narušilo iritirajuće zujanje oko ušiju. Kako je počelo da se meša sa govorom izvesnog političara, postalo je nepodnošljivo. Činilo mi se da umirem od smrtonosnog virusa neznanja, od površnog poznavanja jezika praćenog zujanjem, od gluposti i dosade, od bahatosti, nedostatka volje, od malokrvnosti pomešanom sa malodušnošću i svenagrizajućim besmislom. Ali samo mi se činilo. Apotekari ne umiru, pogotovo ne u snovima.

Probudio me nesnosan svrab. Skočio sa kreveta. Počešao se svojski. Usput psovao gradsku vlast, televiziju, spodobe sa iste koje mi sišu krv, biranim i sočnim psovkama dakako, hodajući po sobi kao mahnit. Kako li sam samo uspeo da malim prstom na nozi raspalim o drvenu nogu stolice, pojma nemam?! Svetski bol me obuzeo, znoj oblio. Pomislio sam na nju. Pa dobro, ljudi se razilaze, putuju. Baš u tom trenutku počinjao je Drugi dnevnik. Nekim čudom ugledam daljinski upravljač ispod stolice. Podignem ga i zafrljačim ka zidu. Leteo je poput misli. Bum! Pljas! Krc!

Na današnji dan umro je Džon Li Huker. Sa muzičkog kanala kreće pesma My first wife left me. Komarac je razbucan. Moja krv crvena fleka na belom zidu. Baterije od volt i po još uvek se kotrljaju po patosu, ja se kotrljam po pathosu. Zapalio sam cigaretu i odahnuo. Dobro je, kotrlja se. Biće dobro. Uskoro krećem na posao.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu