Vreme uživanja

Koza

Koza 1

Kada je tata snimio babu okruženu stadom koza i tu fotografiju okačio na zid, zgrozila sam se. Kakve, bre, koze? Neke druge babe slikaju se u stilskim foteljama i knjigom u krilu, a ja da gledam moju sa sve musavim kopitarkama. Neke druge babe idu u pozorište i na balet, a moja… dal’ u štalu, dal’ na pašnjak… I kad već mora da bude tako, što bih baš koze gledala na sopstvenom zidu? Prosto, bili su mi u to vreme draži neki humanoidni stvorovi.

Nešto kasnije, kad konačno shvatih da baš i nije preterano bitno da li ti je baba dane provodila s dvorskim damama ili rogatom stokom, zadesih se i ja u štali. S kozama. Ništa strašno, da se tom prilikom nije dogodilo isto ono što će se kasnije događati prilikom susreta s raznoraznim sumanutim/ bolesnim/iskompleksiranim i ponekim normalnim pripadnikom muškog roda. Dobro, neću baš reći ljubav na prvi pogled, ali shvatila sam da bi sa dotičnim (mislim na koze) mogla da provedem neko vreme i da mi bude baš dobro… Naime, za razliku od ostale marve (pa i od pomenutih pripadnika muškog roda), koze su samo ćutale i gledale. Poneki meket i to je to. Nije tu bilo one slepe kravlje zahvalnosti za svaku vlat trave koju im pružiš, nije bilo besomučnog kokošijeg oglašavanja na svako zrno koje im daš, nije bilo umiljatog konjskog povijanja glave na najmanju nežnost. Samo, dakle, povremeni meket i potpuna ravnodušnost. Sve je jasno – ja te hranim, a ti žvaćeš. Čist račun, duga ljubav.

I zaista, duga… Dok su moje drugarice sanjale o zlatnim retriverima ili persijskim mačkama, ja sam godinama sanjala da imam jednu malu, crnu, sa pravougaonim zenicama. Jednu koja će da mekeće, koja će mirno primati povremene znake pažnje i gledati me baš kao da sve razume. Dobro, postojao je tu i faktor mleka (kažu, najzdravijeg) i onog predivnog jakog sira (posutog začinima i potopljenog u maslinovo ulje), ali on zaista nije bio presudan. Uostalom, šta će mi koza za nešto što mogu da pazarim i na Kaleniću?

Kako bilo, zahvaljujući svom snu o maloj crnoj, uopšte se nisam smejala kada je u jednom domaćem filmu bakica koja je dospela u Njujork zakukala kako čezne za svojom kućom i kako hoće "svoju kozu". Isto tako, potpuno mi je bilo jasno zašto je u jednom drugom domaćem filmu familija dođoša obijala pločice u starom švapskom kupatilu, kako bi im omiljena koza bila adekvatno smeštena ispod lavaboa. S druge strane, nikako nisam prihvatala one kvazinaučne teorije o kozjoj gluposti – uostalom, stvar je lične impresije da li ćeš kozji pogled protumačiti kao beskrajno tup ili sveznajući. Isto tako, potpuno su mi nejasna bila ona istorijsko-antropološko-etnološka istraživanja po kojima je upravo koza, odnosno njen muški parnjak, bila veštičja maskota i zaštitnica. Jeste tu postojao onaj detalj s đavoljim odnosno jarećim rogovima, ali niko nije uspeo da mi do kraja objasni zašto ti rogovi ne bi mogli da pripadaju nekoj drugoj vrsti…

Ljubav je, dakle, opstajala. No, kao i svaka ljubav, vremenom se nekako produbila i dobila nove dimenzije. Nije to bilo zbog novootkrivenih detalja o kozjem svetu – tu, uostalom, nikada i nije bilo bogzna šta novo da se otkriva – već pre svega zbog drugačijeg pogleda na ranije pomenute humanoide. Ispada, naime, da tek posle nešto boljeg upoznavanja s tim dvonožnim stvorenjima, koze zapravo zablistaju u punom sjaju. Zašto, dakle, koza?

Najpre zbog toga što koza ne kokodače, ne grokće, ne njišti i, što je najvažnije, ne govori. Jednom rečju, njeno oglašavanje uglavnom je tiho i uglavnom je kratkotrajno. Pored toga, čak i kad se oglašava, koza se ne oglašava zato što hoće u šetnju, zato što su došli gosti, zato što baš sad hoće da priča o ratnim zločinima, šminkanju, momcima, medijskoj regulativi, organizovanom kriminalu, crvenim beretkama…Ona prosto mekeće jer joj se tako hoće, ne zahtevajući nikakvu pažnju, nikakav angažman, ni jedan jedini trenutak vašeg vremena, nikakav ustupak i nikakvu žrtvu. Ona vas, ukratko, ni na koji način ne opterećuje svojim bivstvovanjem.

Dalje, koza ne lupeta pred TV kamerama i ne slika se za izdanja štampana na luksuznom papiru.

Koza ne ume da napiše kako su "studentkinje gomila smeća, smrada, idiotskih snova", da posle toga malo sačeka i da zatim postane bestseler autor.

Koza ne zna da napravi bezbroj emisija ni o čemu i da se zatim javno pohvali kako je oduvek imala dara za novinarstvo.

Koza nema nikakav problem, posebno ne neki koji zavređuje mesto u rubrici pisma čitalaca, javljanje u kontakt emisije ili proteste ispred Vlade.

Koza se ne svađa u samoposlugama i gradskom prevozu.

Koza ne ogovara i ne mrzi nikog.

Koza se ne hvali, ne laže, ne obećava i ne krši obećanja.

Koza ne meri svoj uspeh brojem fotoreportera koji su došli da joj snime spavaću sobu i staklenu baštu.

Koza nikada nije besna ili ogorčena. (Nema, uostalom, nikakav razlog da to bude. Sklepanoj tako da su joj prohtevi minimalni, ne pruža joj se prilika da poludi zbog ove ili one budale, a nema čak ni teoretsku mogućnost da shvati kako su joj ovi ili oni zlikovci maznuli dobar komad života i energije.)

Zato, eto, volim kozu. Zato, eto, razumem onu bakicu koja je u Njujorku zakukala za svojom miljenicom. Zato razumem i svoju babu. Čak i da je mogla da se druži s dvorskim damama, sedi u stilskoj fotelji, čita herc romane, ide u pozorište ili na balet, mislim da bi ipak odlučila da dane provodi sa svojim papkarkama. Shvatila žena odmah da je tako najbolje. Meni je trebalo nešto više vremena.

Često slušam onog šansonjera i njegovu čuvenu: "…Kod Stare Kanjiže, pa malko naniže, gde Tisa uspori, dići ću salaš na bregu. Možda im pobegnem, kad žito polegne, kad se jarebice legu…". Ne znam kako izgleda ta Stara Kanjiža, Tisu sam videla nekoliko puta u životu, na salašu nikad živela nisam, ali ipak slušam tog šansonjera i već vidim sebe bez šminke, sebe bez telefona, sebe bez interneta, sebe bez blebetavih humanoida.

U toj priči fali samo koza. Ali, kad stignem do stare Kanjiže, valjda ću i to nekako da rešim.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu