Kod Nilskog konja

Nakon celonoćne dremke u autobusu, neke noći ranog proleća 2022, dok je sanjivi turizam probuđen iz dvogodišnje veštački indukovane kome još uvek nesigurno protezao svoje rute preko izmišljenih sumnjičavih granica, Jovana i ja smo osvanuli ispred kapije zamka najlepše prestonice ovog dela Evrope. Prolaskom kroz ovu kapiju naša je pospanost euforično ustupila mesto oživljenom snu, koji je svoj kratki vek započeo simboličnom turom kroz Hradčane, te spustom čuvenom Nerudovom do Karlovog mosta i preko, do najstarijeg funkcionalnog astronomskog sata na svetu, koji nam je upravo govorio da imamo još dva sata do odlaska u smeštaj.

Tako smo zatekli sebe usred Praga tog prolećnog podneva. Kada su prvi naleti euforije popustili posle prvih desetak kilometara šetnje, ušetali smo u bar u jednom sokaku na par uličica levo od trga. Bar koji nije čak ni legitimna češka pivnica, oblepljen nalepnicama i osvetljen tamnozelenim neonom, koji u ponudi ima pivo kuće. Mesta za dilemu da li je previše rano za pivo nije bilo, jer ne opravi ništa kao točeno pivo u Pragu u podne posle duge šetnje i odremane noći u autobusu, te smo poručili dva točena veličine nula zarez četiri, koja je etalon točenog u Češkoj. Žena nam je spustila dve krigle, nazdravili smo i otpio sam pozamašan zidarski gutljaj, cirka pola krigle. Istog trenutka se sva krv u mojim očima pretvorila u zlato i osetio sam nalet harizme, snage i neobjašnjivog osećanja sreće. Sve što valja na ovom svetu i izvan njega stane u dobar gutljaj češkog piva.

Nikad neću zaboraviti Jovanin izraz lica tog podneva kada je prvi put probala pravo češko pivo. Iako skeptična od mojih upornih živopisnih epskih hvalospeva na račun istog, pogledala me je u neverici i izgovorila: “Da li je ovo moguće?”. Bila je to gastronomska epifanija u poređenju sa ukusom sodomiranih pivokolikih napitaka, oskrnavljenih tečnih vucibatina i gaziranog industrijskog šodera na koji smo bili navikli. Na mom licu je dugo ostao ukočen osmeh, imao sam neopisivu želju da se pomolim toj krigli i nisam mogao mnogo da govorim, samo sam tiho i oduševljeno ponavljao: “Rekao sam ti… Rekao sam ti…” .

To je bio naš prvi susret sa točenim lagerom u Pragu, koji je u meni ozdvanjao kao snoviđenje i potencijal za krajnju tačku ličnog hodočašća još iz zamagljenog kolaža sećanja sa maturske ekskurzije. Narednih nekoliko dana su nas brojne ulice u kojima smo ukrštali korak sa Kafkinim putanjama dovodile do mnogobrojnih pivnica, svetilišta u kojima smo se trudili da sumiramo utiske opijeni mističnom atmosferom koja se materijalizovala u velelepne fasade, crvene krovove, kule, katedrale, zamak i parkove, i na kraju konačnom alhemijskom formulom pretvarala sve navedeno u točeno zlato.

Takva se magija, recimo, događa u restoranu “U Tri Ruze”, ili “Kod baba Ruže”, kako smo ga odmilošte prozvali, gde smo pored hrane popili i najbolji lager u životu. Baba Ružin lager. Jedno od obaveznih svetilišta je i manastir Strahov, u kome se pivo kuva već šest vekova i u kome prednjače ale piva. Nalazi se iznad Hradčana, i na putu do manastira pruža se izvanredan pogled na vinograde nedaleko od Praškog tornja. Tamo su uz pivo nezaobilazni čuvena kolenica i rebarca. Klasičnija varijanta je pivnica “U Vejvode”, čitaj “Kod vojvode”, na kolenicu, gulaš, rebarca, patku i/ili kobasice, uz točeni Pilsner Urquell, ali onaj pravi, ne onaj koji se pakuje u ostatku sveta, u tri varijante u zavisnosti od količine pene – hladinka, šnyt, mliko – i nakon nekoliko otpijenih gutljaja posmatrate pejzaže koje gusta puna pena oslikava po rubu krigle, umesto misterioznog iščeznuća industrijske hemikalije u etar. Ima i jedna kafanica ispod Karlovog mosta gde sam popio najbolji koktel u životu – rezano pivo. Rezano pivo je zebrasto, i pravi se od tamnog kozela i pilsnera. Zbog razlike u gustini, ako se pravilno napravi, tamno pivo je uvek iznad. Predivno piće.

Godinu dana kasnije sam se, uz blagoslov preduzeća, na istom mestu našao sa saborcima iz tima, kolegama, drugarima. Prvi susret sa lagerom se ponovo dogodio nakon višečasovne šetnje, ali ovog puta sa druge strane mosta, tik ispod zamka. Žedni i gladni, ušli smo u mesto koje se zvalo “U Hrocha”, ili u prevodu – “Kod nilskog konja”. Iako je ovo mesto u samom turističkom jezgru grada, u ovu kultnu pivnicu dolaze lokalci i tek poneki zalutali hodočasnik. Enterijer je uglavnom od drveta, betona i stakla – klupe, zidovi i prozori. Minimalizam, ali ne pozerski, nego egzistencijalni. Hrana isto tako – tek da se nešto zamezi. Konobar je gabaritne građe, ćelav i ozbiljan, bez osmeha i pitanja sam donosi pivo čim primeti da ga ponestaje. Gotovo zapoveda da se isto pod hitno popije, što mestu daje posebnu draž.

Seli smo za sto sa lokalnim penzionerima i ubrzo počeli da ukrštamo ture. Nakon nekoliko tura započeli smo i razgovor iako nismo razumeli jezik naših sagovornika. Nekako smo počeli da se razumemo. Pomenuo sam dragog Kunderu, koji nas je, nažalost, nedavno napustio, ali tada je bio živ, a oni su držali do Jaroslava Hašeka. Kasnije su na poziv naših drugara za sto sela i neka gospoda u odelima. Dok smo ćaskali sa njima, jedan od penzionera, po slobodnom tumačenju profesor, uporno je pokušavao da nam nešto objasni, krišom pokazujući na jednog od ove dvojice. Tvrdio je da je to bivši češki premijer, koji je svrgnut zbog nekakve afere.