Vreme uživanja
Jezero labudova 2

foto: mića

Jezero labudova

Davne 1979. godine, na kopu peska pod nazivom Peskara, u Mužlji kod Zrenjanina, kopalo se ručno. Dve rupe od iskopavanja su se polako, prirodno, punile vodom, a kada se kop Peskara dovoljno proširio i napunio, radi bržeg vađenja peska doterali su i brod za iskopavanje. Na tom brodu Mića je imao svu slobodu rada u prirodi. Radovao se svakom novom danu. Pesak je vadio predano i hrabro.

Prvo su se formirala dva jezera – gornje i donje, pa se pregrada između njih s vremenom delimično urušila. Kada su se jezera spojila, iz gornjeg, oribljenog dela su se u donji prelile brojne riblje vrste – smuđ, šaran, som… I sada se u plićaku može videti puno mlađi, ali zbog očuvanja prirode danas na Peskari nije dozvoljeno pecanje.

Mnogo kasnije, pre otprilike desetak godina, tu su počeli da sleću labudovi. Bilo ih je mnogo, ali, kako to već ide, na jednom jezeru može da živi samo jedan par sa svojom decom, i to dok ona ne porastu. Pre nekoliko godina, jedan par labudova se izborio da Peskara bude njihov dom i ispilio svoj prvi podmladak. Ponosni na skroman broj malih, sasvim dovoljan za početak, nastavili su da čuvaju jezero i da rađaju nove generacije, svake godine u sve većem broju.

Već početkom maja može se videti kako graorasti pilići plove jezerom na brodiću koji čine mamina leđa i krila, rastu i jačaju, pa onda vrlo brzo isplovljavaju sami. U septembru prošle godine su ih već izrasle, ali još uvek pokrivene sivkastim perjem, roditelji učili kako da lete, pokazivali primerom kako da mašu krilima, kako da se odlepe od vode, kako da se zaustavljaju nakon sletanja na vodu… Na sve načine su se trudili da ih osamostale i nauče da žive svoj život, pronađu slobodno jezero i zasnuju porodicu. Pred kraj leta stalno su nekud odletali i vraćali se. Prvo su to činili njihovi roditelji, pa su onda i oni sami uzletali da bi pretraživali brojna jezera širom ravnice. Odletali su i vraćali se, da bi konačno jednog dana samo ostali tamo gde bi im srce "reklo" da je to njihov novi dom.

Jednog popodneva na plaži, dok su u hladovini bagrema sedeli na obodu vode, Mića i Tanja su pričali o labudovima koji su ih okruživali i koji su, zahvaljujući njegovom prisustvu, prišli jako blizu. Pitala ga je da li tata i mama imaju imena, na šta joj je on odgovorio da se ona zove Živka. On joj je nadenuo to ime po životu koji donosi na Peskaru, po radosti koju čini i nama i tati Labudu, koga ona čini kompletnim. Svi koji provodimo vreme pored njih svesni smo te radosti koju zbog njihovog prisustva osećamo u sebi, jer kad su oni tu, iz poštovanja i divljenja, svi zajedno, skoro istovremeno, na trenutak prestanemo da dišemo. Za nju, Živka je savršeno ime.

Svakodnevno smo bili očarani posebnim momentima kada Mića doziva celo jato da sa druge strane jezera dođe do njega, kada svi na obali osete kako im srce ubrzano kuca i s nestrpljenjem čekaju da labudovi stignu do obale. Uvek smo ih dočekivali stojeći jer od uzbuđenja drugačije nismo mogli. Kada začuju Mićine pozive, labudići prvi krenu da veslaju ka njemu (i nama): "Dođi, dođi, dođi" ili "Deco, deco, deco"… Skoro da su mogli da se čuju podvodni propelerčići kako vredno rade u naporu da dođu do svog "tate" koji ih voli najviše na svetu, kao i njihovih roditelja koji ih prate. Kada bi mu se približili, začuo bi se njihov cvrkut kojim govore koliko se raduju što ga vide.

Aprila 2021. godine posetili smo Peskaru i zatekli jednog od labudova kako mirno leži na obali. Mića nam je objasnio da se oni smenjuju u ležanju na jajima – ona to radi danju, a on preko noći. Zbog toga njega hrani danju, u trenucima kada je slobodan, a njoj ostavlja hranu za noćne obroke. Tata Labud je oko podneva polako isplovio na sredinu jezera, dugo izvijao vrat i trudio se da se lepo očisti. U jednom momentu mu se na vodi pridružila i ona, valjda je htela da se malo protegne i razmrda noge. Već nekoliko minuta kasnije par je nestao u trsci. Lako smo shvatili zašto se toliko trudio da bude čist – išao je kući, kod svoje drage Živke i dece!

Stajali smo dovoljno daleko da im ne smetamo, sa željom da u budućnosti očuvaju puno labudića, da im dom niko ne remeti i da i mi još dugo uživamo u prizorima srećne labuđe porodice i društvu njihovog anđela čuvara. Baš tu, na suncu, pored jezera "načinjenog od ljubavi i peska", u srcu Banata, obodu Panonije, tik do Bečkereka, il’ možda Petrovgrada…

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu