Jesenji leptiri

Kada ovih dana šetate parkom ili ulicom manjeg grada, a može to da se desi i na beogradskoj prometnici, opazićete kako proleće neki od leptira čija su krila uglavnom crna ili tamna, ako se posmatraju odozdo. Reč je o dnevnom leptiru iz porodice Nimfalida, koji je iz lutke izleteo mahom u septembru i koji se, verovali ili ne, sprema da provede zimu u krilatom obliku.

Na teritoriji Srbije živi oko 200 vrsta dnevnih leptira, i više od devedeset odsto svih tih vrsta već je obavilo osnovni zadatak opstanka. Sparili su se, proletos ili u leto, i položili jaja na tzv. biljke hraniteljke, da bi produžili vrstu. Neka od tih jaja će prebroditi zimu u tom obliku, a s prvim znacima proleća iz njih će se izleći sićušne gusenice i krenuti u životni proces kroz dve dalje metamorfoze. Postoje i vrste koje će zimu prebroditi baš u obliku gusenice, skrivaće se pri dnu staboca određenih biljnih vrsta, ali i vrste čije su se gusenice već „zalučile” i u obliku lutke nameravaju da provedu dugu, hladnu „zimsku noć”.)

Sem pomenutih crnokrilih leptira, ovih jesenjih dana, a sve do prvih mrazeva, moći ćete po poljima, u šumama ali i po gradovima da vidite ponekog belog leptira, plavog leptirića ili žutaća koji će opstati sve dok zima ne zaledi staze i bogaze. Čim dođu ledeni dani, svi ti primerci će uginuti.

Pa ipak vratimo se „crnim” leptirima. Desetak tih vrsta i jedan žuti izuzetak, pokušaće, kako sam nagovestio, da kao odrasli leptiri, a u imago obliku, prebrode hladne mesece. Crni će to učiniti zavukavši se na kakav tavan, u dublju rupu na stablu drveta, pod krov crkvenog zvonika, uletevši u nečije potkrovlje, u šupu ili unutrašnjost magacina…. Tu će svesti životne funkcije na minimum i prepustiti se dugom, rizičnom čekanju. Onaj žućkasti izuzetak, limunovac (Gonepterix rhamni), koji pripada porodici Pierida, pokušaće isti podvig zavukavši se pri dnu hrpe granja, u nekoj šumi ili lugu, gde će pod zaštitom granja, suvog lišća, ili dragocenog snežnog pokrivača, čekati prve znake proleća.

Ali vratimo se pripadnicima porodice Nimfalida, onima koji skriveni i hibernirani u nekom tamnijem prostoru pokušavaju da preteknu. Pitate se koje su to leptiri? Verovatno ćete, šetajući parkovima ili po livadama u blizini grada, ovih dana videti dve vrlo uspešne vrste koje su naselile gotovo čitav svet – admirala (Vanessa atalanta) i dnevnog paunovca (Aglais io). Prvog ćete prepoznati po kombinaciji crnih površina na otvorenim krilima i crvenih tračica odnosno širita, po kojima je i dobio ime, rašireno po celom svetu. Drugi je prepoznatljiv po purpurnim površinama u kombinaciji sa četiri „širom otvorena” okca. Uz ova dva dnevna leptira, često ćete susretati i jednog neobičnog reckavog krilaša, odozdo tamnog, a po površini otvorenih krila narandžastog sa tamnim i svetlim crticama. Reč je o vrsti belo ocilo (Polygonia c–album).

U prirodi se mnogo ređe vidi nekoliko rođaka belog ocila. To su, po mnogima, najlepši evropski dnevni leptir, kraljevski plašt (Nymphalis antiopa), sve ređi na Starom kontinentu a iščezao u Velikoj Britaniji; potom lepi mnogobojac (Nymphalis polychloros) i njegov, po izgledu vrlo sličan, sitniji rođak koprivar (Aglais urticae). Još ređe ćete susresti, i to samo u određenim planinskim krajevima Srbije, u predelima Stare i Suve planine, kao i na Kosmaju, recimo, dve retke i dragocene vrste – tamnog mnogobojca (Nymphalis vaualbum) i žutonogog mnogobojca (Nymphalis xantomellas). Tek poslednjih godina su uporni domaći proučavaoci leptira sa sigurnošću utvrdili da ove dve raritetne vrste uspevaju u našim krajevima da prebrode zimu, i u zrelom, odraslom obliku. Slično je i sa admiralovim rođakom, stričkovcem (Vanessa cardui), svetskim putnikom koji u naše krajeve doleće iz Afrike krajem maja i u junu. Primećeno je da i neki potomci ovih „emigranata” uspevaju da u hibernaciji i dobrom zaklonu dočekaju proleće.

Bližimo se kraju – u Evropi postoji samo jedna vrsta Nimfalida koja u sva četiri oblika preživi zimske dane – i kao jaje, i kao gusenica, i kao lutka, ali i kao imago. Reč je o relativno malom, ljupkom leptiru srebrna sedefica (Issoria lathonia). Poslednjih godina u klasifikacijama se uz Nimfalide dodaje i koprivićev leptir (Libythea celtis), a toj porodici, uprkos razlici u obliku, pridružuje ga i sposobnost da se hibernira i tako dočeka novo proleće.

Sve ove vrste, sem mrkog i žutonogog mnogobojca, susretao sam prvih dana proleća u Deliblatskoj peščari. Budući da ona spada u hladnije zimske predele Srbije, jasno je da se hiljadugodišnja životna strategija pomenutih desetak vrsta i dalje vrlo uspešno ostvaruje.