Vreme uživanja
Jaje 2

Jaje

"Jaje je oblik a istovremeno i rani stadijum samostalnog razvoja novog živog bića. Nastaje od oplođene (najčešće od strane muškog predstavnika vrste) ženske rasplodne ćelije, najčešće nazvane i jajnom ćelijom ili gametom", kaže Vikipedija. Dobro, može i tako. "Svako jutro jedno jaje snagu daje", piše na kutijama u koje staje deset komada, a prodaju se po supermarketima. Nije ni to loše, ako se ne plašite visokog holesterola. Ali, nigde ni reči o lepoti, savršenstvu oblika, magiji nečega sasvim jednostavnog i bezbrojnim mogućnostima koje pruža.

Brat i ja imamo po tri ili četiri godine. Veliki je petak. Nikad nismo kročili u crkvu, nismo kršteni. Ali, mama farba jaja, a mi se radujemo svakom koje pukne tokom kuvanja, jer znamo da ćemo odmah moći da ga smažemo. Ostalim danima nas ni puškom nije moguće naterati da pojedemo kuvano jaje, ali, ova obojena su drugačija. Njih hoćemo, i to odmah. Ko da čeka nedelju. Dvadeset godina kasnije, posle kriza, inflacija (sedam jaja za marku) i nestašica, na slovenačke, nemačke, austrijske i druge boje za jaja "sa pedigreom" spucavam sumu od koje sam mogla da kupim čizme. Bačene pare, opet su najlepša jaja iz boje kupljene na pijaci.

"Baba, koliko jaja ide u gibanicu?"

"Šta znam, što više, to bolje, stavi četiri."

Stavljam šest. Svaki čas zavirujem u rernu. Raste, raste, naduva se, kao da će svakog trenutka odande da se izlegne u najmanju ruku dinosaurus. Onda splašnjava, ravno je, valjda je sve u redu. Nisam baš srećna što sam svoju prvu gibanicu morala tako da pravim, na brzinu. Trudim se da ne gledam u nenajavljenog gosta zbog kog je u žurbi sklepana, ali mi ne uspeva. Valjda je ukapirao, ne može da priča dok su mu usta puna, ali uspeva da mi namigne. Sad mi je lakše.

"Dobro pazi kad odvajaš žumanac i belanac. Ako žumanac pukne, bacaj i kreni iz početka, jer ti se belanac nikad neće umutiti." Uvek mi se ruke tresu kad ovo radim, žmurim ako je u pitanju neko drugi. "Belanac se neće umutiti, sve iz početka, moraću da bacim", odzvanja mi u glavi. Ne volim Džejmija Olivera, grub je prema hrani, kad kuva, kao da masakrira, ali ima jednu odličnu caku: razbiješ jaje, istreseš sadržaj na dlan, raširiš prste, belanac iscuri. Divan je osećaj kad na dlanu leži nešto tako malo i nežno kao žumanac. Pažljivo ga spuštam u posudu, "kao zaspalu bebu u krevetac", kaže jedan svedok mog kuvanja. Ismevao me je, ali sasvim je u pravu. Tako treba sa žumancetom. Zašto? Nema nekog praktičnog razloga: samo je lepo, okruglo i sjajno, pa, neka ostane takvo još malo, dok ga varjača ili mikser ne uzmu pod svoje. Mikser i belanac – savršena kombinacija. Prvo se napravi pena, veliki mehuri, onda sve manji i na kraju – sneg. Ne jedem šnenokle, ali kad me pitaju da li ih volim, odgovaram potvrdno. Volim da ih gledam.

Najlepša stvar u vezi sa jajima je što nikad ne znaš šta je unutra. Dobro, nema mnogo mogućnosti: žumanac, belanac, eventualno zametak pileta, što je gadno, pa baš i nije neka radost. Pa ipak, postoji mala, sasvim mala mogućnost da su unutra dva žumanceta. Čudno je da u vezi s tim ne postoji nikakvo sujeverje. A baš bi bilo lepo da ima nešto, na primer da jaje sa dva žumanceta znači dve godine sreće za onog ko ga je razbio, ili nešto slično. U tome je tajna čokoladnih jaja sa plastičnom kapsulicom u kojoj se krije igračka. Ni ta čokolada nema neki naročit ukus, naprotiv, prilično je bljutava. Ali, unutra je nešto, a ne znaš šta. Radoznalost golica i apsolutno je nevažno što ćeš se verovatno razočarati kad otvoriš jaje. Pa šta ako je igračka koju izvučeš glupa? Kupićeš još jedno, a u njemu će sigurno biti nešto dobro. A, ako ne bude, kupićeš još jedno, pa još jedno, i tako u nedogled, dok mama ne kaže "Dosta!" ili se sam dozoveš pameti jer si suviše mator da te majka opominje. Naravno, uvek postoji i ona najgora varijanta: njegovo veličanstvo – mućak. Staro, pokvareno jaje, u žargonu – ništa, i to ne makar kakvo ništa, nego veliko ništa. Kad se baš mnogo nadaš nečemu i gotovo da ne postoji ni zrnce verovatnoće da se to neće dogoditi, kad ono – mućak. Ovaj žargonski mućak sam više puta doživela, a onaj pravi samo jednom, davno. Ne sećam se kako je izgledao, ali smrad je nezaboravan.

"Kad u kući ima jaja, sveža masla i dobrog brašna, domaćica nema brige", konstatuje premudra Spasenija Pata Marković, početkom prošlog veka obrazovana na najboljim bečkim školama za vođenje domaćinstva. Da ih je i sama uvek imala, dokazala je time što je, valjda, jedina autorka kuvara na planeti čije su knjige bile zabranjivane. Tokom Šestojanuarske diktature u njenoj Čitanci za domaćice, koja je izlazila jednom nedeljno, vladajuća dinastija je ismevana kroz – recepte. Kako takvoj ženi ne verovati? U današnje vreme monopola i globalizacije, vrlo je diskutabilno šta je dobro brašno, pa u kući ima onog koje se najčešće pojavljuje na rafovima samoposluga. Kad je o maslu reč, koja današnja domaćica može da bude sigurna da li je Pata mislila na maslac ili na mast? Ali, jaja su jaja, tu nema dileme. Ko ih ima, nema šta da brine.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu