Vreme uživanja

Hoteli

U početku su bili samo nužnost putovanja, poslednje utočište u nepoznatom gradu ili stranoj zemlji, čista posteljina i siguran doručak. Odlazio sam iz njih i ne pamteći im imena, iskrsavala su iz sećanja kad bih iz torbe iščeprkao olovku ili blokče s nazivom hotela koje sam po pravilu kupio sa noćnih stočića, uvek u strahu da će mi u odsudnom trenutku negde zatrebati. Ah, pusta uobraženosti spram sopstvenih misli!

Teško je tačno odrediti kad su mi hoteli postali ono nešto više i kad sam počeo da obraćam pažnju na te moderne hanove kroz čije su sobe, holove i restorane tutnjali nomadi novog doba, ali znam da sam se jednog jutra probudio sa čudnim osećajem da mi je hotelska soba postala drugi dom i kako zaslužuje respekt a ne samo razbacane stvari po krevetu i fotelji, razjapljeni kofer na polici i odbačene peškire.

Moglo je to biti u bukureštanskom hotelu iz lanca "Golden tulip" u Kalea Vitorei u čijoj sobi sam uživao u flašicama solidnog božolea iz rum bara koje su me posle stajale čitavo bogatstvo, ali neka. Ili u "Admiralu" u Kopenhagenu gde sam se prvi put susreo sa apartmanom na sprat – sa spavaćom sobom do koje su vodile spiralne stepenice. Možda, ipak, u Strueru, gore na severu Danske, gde je hotel imao lep običaj da u foajeu na stolu ostavi kolače i sve što treba da bi se u sitne sate kome je do toga spremili kafa ili čaj. Za šankom je radila "neka naša iz Bosne", pa smo pričali, onda nas je čuo "jedan naš iz Slovenije", uskoro je tu bio i "naš iz Zagreba" i jugoslovenska žurka do zore je mogla da počne.

Ili sam se osvestio pored srušenog hotela "Gazala garden" u egipatskom letovalištu Šarm el Šeik koga je fanatik razneo kamionom punim eksploziva usmrtivši više od 90 ljudi. Samo mesec dana ranije bio sam u "Hiltonu" nekoliko stotina metara dalje i ko zna koliko puta sam prošao ispred ulaza ovog hotela koji je sada bio gomila ruševina.

Zato sam kasnije tog dana, nesvesno ili podsvesno, tražio slabu tačku u ogromnom kompleksu "Ric Karltona" u kom smo odseli, ali on je bio branjen kao američka vojna baza. Međutim, hotel je našao moju slabu tačku i dotakao je prstima devojke koja je sedela za klavirom u lobiju: mlada pijanistkinja, valjda čuvši slovenski jezik društva u ćošku, besprekorno je odsvirala "Podmoskovske večeri". Šetali su akordi i odbijali se od mermernih zidova, na kraju je odjeknuo i aplauz a devojka se blago naklonila i nastavila da prebira po klaviru.

Hm, da me nisu kupili oni labudovi, srca i ruže izvajane od peškira koje su mi po krevetima tuniskih i turskih hotela ostavljale dovitljive sobarice, flaša vina i korpa voća za dobrodošlicu, rođendanska torta u "Interkontinentalu" ili prezime na ekranu televizora uz obavezno "Willkommen" u Salcburgu ili "Welcome" u Londonu!?

Ili simpatična kelnerica jednog hotela u Čanju koja mi se, tamo negde krajem onih zlih devedesetih, svakog jutra obraćala jednom jedinom rečenicom: "Za doručak imamo slatki doručak, mleko ili čaj!" Posle su došle prave gastronomske vratolomije po onim hotelima što se kite zvezdicama i preporučuju čuvenom "ol inkluziv ponudom", ali eto, u sećanju je ostao cvrkut te devojke kojim je ublažavala siromašnu hotelsku ponudu što se iscrpljivala na kockici maslaca i kutijici marmelade ili meda.

Ali nije sve u vezi sa hotelima med, mleko i švedski sto. Iako sa zavidnim hotelskim iskustvom i spreman za svaku moguću novotariju koja čoveka tamo može dočekati, teško da ću zaboraviti zagonetku koju je pred mene postavio hotel iz lanca "Best western" u Novoj Gorici. Više od pola sata sam bezuspešno pokušavao da otkrijem kako se u kupatilu voda sa česme prebacuje na tuš, i kad sam već bio spreman da zgazim ponos i pozovem recepciju pogled mi je pao na plastificiranu tablu na zidu. Verovali ili ne, bilo je to uputstvo za upotrebu tuša na kome je grafički u nekoliko koraka objašnjena tajna mehanizma. Verovatno je onima na recepciji dozlogrdilo da trčkaraju po sobama i prosvećuju goste, pa su lepo odštampali uputstvo.

Neće iščileti ni sećanje na horor sobu hotela u makedonskom mestu Negotino po čijim ćoškovima su laste bile svile gnezda, sa vrata ormara se klatio poluodlepljeni poster Lepe Brene kad je bila na vrhuncu slave, a iz fioka se preteći kezili iskorišćeni "memovi" žileti. Da se moglo ući u trag vozaču autobusa koji nas je dovezao, prespavao bih tu noć na sedištima, a ovako sam stisnuo zube, ugasio svetlo i polako spustio na škripući krevet da podignem što manje prašine iz raspalog dušeka. Nije bio ambijent za uživanje, ali jeste za početak reportaže.

Bilo je hotela, lepih i manje lepih, a kako godine stižu sve više se razmišlja o hotelu u kome bi se boravilo s jeseni i s proleća pišući knjigu. Već sam ošacovao neke u Opatiji i Portorožu, samo da neki izdavač poveruje da ću se disciplinovati i početi sa pisanjem pa da i finansira projekat.

Lepo li je maštati, naročito na terasi "St. Rafaela" u Limasolu.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu