Vreme uživanja

Gostoprimstvo

Gostoprimstvo je jedna od onih konstanti bez koje ne bi bilo civilizacije. Pamtimo ružne gestove i začuđujuće primere sebičnosti, ali to je valjda zbog toga što gostoprimstvo nekako podrazumevamo, zbog toga što u gostoprimstvu uživamo nereflektovano, kao da se ono podrazumeva.

Gostoprimstvo 1
foto: marija janković

Neću zaboraviti kako nas je sredinom osamdesetih godina prošloga veka primila porodica Kovač pošto su naša kola skliznula s puta i prevrnula se kod sela Plana, između Bileće i Stoca. Ne samo što su nas nahranili, napojili i ustupili dve sobe, nego su nam i “stojadina” skrpili, dovoljno da se odvučemo do Ćuprije. A onda smo godinama posle toga posećivali jedni druge, sve do rata. Kada je otac shvatio da Srbi čiste životni prostor na potezu između Bileće i Mostara, seo je u kola i krenuo po Kovače. Dalje od Bileće, međutim, nije dospeo. Nikada nismo saznali šta je bilo s tim dobrim ljudima (nažalost, nije teško pretpostaviti).

Dvadesetak godina smo kod drugarice Blaženke i njenog muža, druga Antuna – ona jedra, raspričana, glasna, on mršav, tih, večnost mu je bila potrebna dok izgovori rečenicu – u Žuljani na Pelješcu odlazili na mušule, ježeve, zubace, orade, šta sve ne, da bi, s vremena na vreme, oni dolazili kod nas u centralnu Srbiju kako bi proveli nekoliko dana u krajoliku tako različitom od onog u kojem su proveli čitav život. Ponekad bi otišli do Dubrovnika, valjda su jednom ili dvaput bili u Splitu, u Zagrebu nikad, ali su zato u Ćupriji i Beogradu bili rado viđeni gosti. Zbog toga se i danas savršeno jasno sećam devedesete godine, Žuljana okićenih šahovnicama i utihnule Blaženke: najednom je u nama prepoznala Srbe, a ne prijatelje, i tu se više nije moglo ništa.

Gostoprimstvo koje smo moji prijatelji i ja doživljavali u raznim inostranstvima lekovito je delovalo na sve vrste predrasuda, koje tako žilavo istrajavaju čak i kod onih koji veruju da su toliko otvoreni da otvoreniji ne mogu biti. Nema, naravno, nijedne zajednice koja se ne ponosi svojim gostoprimstvom, ali otkako je Evropa postala verovatno najudobnije mesto na svetu počeo je da se stvara negativan mit o hladnoći Evropljana (što idemo severnije to su ljudi negostoljubiviji) i njihovoj, pa, negostoljubivosti.

Taj me je mit, na različite načine i u raznim oblicima, pratio čitavog detinjstva, tako da su moji prvi boravci u Evropi bili obeleženi stanovitim oprezom i nepoverenjem u taj svet. A onda je meni i mom ocu jedan Italijan iz Pompeje, koji je iz nekog razloga obožavao Jugoslovene i koji je čuo da tražimo smeštaj, ponudio prenoćište u svom pansionu, i ne samo da nam nije naplatio ni liru, nego smo prve večeri jeli đakonije na njegov račun.

U redu, kaže nastavak mita, ali to su Italijani, južnjaci, slični nama (naravno), ali jel’ znaš kad bi to doživeo na severu? Nikad, prijatelju, nikad. Znam ja, dodavao bi poznavalac stanja stvari. Osetio je on to na svojoj koži. Posebno su bile obespokojavajuće priče gastarbajtera koji su u Nemačkoj i Austriji na svakom koraku viđali debele naciste koji ništa drugo ne rade osim što proždiru kobasice i oblokavaju se pivom. O tome da te neko takav pozove u kuću nema ni govora, narastao je mit, a, brate, i da me pozove ne bih mu u kuću ušao. Ne znam kako to drugačije da kažem, ali Bečlija Martin je izašao na nekoliko dana iz svog stana kako mi ne bi smetao.

Prvo što mi je Žan-Žak rekao kada sam došao kod njega bilo je da je to sada i moja kuća (i zaista, u sopstvenoj kući ponašao se kao diskretan gost). Kada sam se u Parizu zatekao bez prenoćišta i bez dovoljno para, An i Patrik primili su me ne trepnuvši (pre toga videli smo se samo jedanput u Beogradu), dok me je Arno, kada je shvatio da je hotel preskup za mene, naprosto primio u svoj stan. Pa, kada mi neko ispriča da je prespavao u štali jer ga domaćini nisu primili u kuću (zato što je, naravno, Srbin), sklon sam poverovati da je štalu i zaslužio.

Zanimljiv čin gostoprimstva, vođen čistom voljom za gostoljubivošću, doživeo sam u Marseju. Kontaminiran filmovima u kojima lukavi Arapi navlače Evropljane i Amerikance u neke budžake po Maroku, Alžiru i Tunisu i vade im unutrašnje organe koje posle prodaju bogatim Evropljanima, umeo sam osetiti nelagodu kada bih se, po evropskim gradovima, zatekao u delovima u kojima većinu čine Arapi. Nikada od tih ljudi nisam doživeo ni neprijatnost, kamoli nešto više, jeo sam jeftine arapske sendviče i kupovao voće po arapskim radnjama, ali druženje – non, merci. Zašto? Zato što imam zdrave bubrege (valjda), pa šta da radim ako ih Arapi nanjuše? A onda sam u Marseju upoznao ljubaznog Arapina koji je radio kao recepcioner u našem hotelu. Nije trebalo dugo da započnemo priču, da, uzgred, pohvalim arapsku kuhinju, te da me, posle tri dana usputnog ćaskanja, čovek pozove kod sebe na večeru (njegova žena je umetnica u kuvanju, dodao je).

Rešen da prevaziđem predrasude i glupe strahove, uputio sam se jednog popodneva ka predgrađu u kojem je živeo. Kako su se belci u autobusu proređivali u korist tamnoputijih ljudi, i ja u jednom trenutku shvatio da sam u busu najbledolikiji (nisam primetio da su se moji saputnici nešto uzbudili zbog toga), tako je moja briga za bubrege rasla, a nelagoda je ostala sve dok mi moj domaćin nije otvorio vrata svoga stana. Hrane se slabo sećam, znam da je bilo puno povrća, ali ljubaznost tih ljudi potpuno me je kupila. Bubrezi me, hvala na pitanju, i dalje solidno služe.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu