Vreme uživanja

Đubrište

Đubrište 1

Đubrišta prošlosti su pazl iz kog arheolozi nastoje da slože tokove opšte i posebne istorije. Dok opšta istorija dosta precizno određuje periode, njihove pragove i aktere, posebne istorije imaju bar dva tumačenja: mitsko i istoriografsko

Često se ova dva tumačenja prošlosti razilaze a još češće imaju samo različita objašnjenja istih činjenica. Mitsko tumačenje je obično lirski obojeno, upliće jurodive, junake nadnaravnih moći, veru, odanost, ljubav, magiju i pripadajuća narodska verovanja. Ponekad i slučaj. Istoriografsko tumačenje je faktičko i realno. Jednom rečju – suvo, sagledano u kontekstu opšte istorije, temeljeno na egzaktnim izvorima i dokumentima. Slučaj u njemu ne figurira. U svakom slučaju, nijednom od ova dva tumačenja ne nedostaje logička nit. Jedino se logike razlikuju. Obično ispadne da istoriografija ispravlja mitove. Obrnuto se ređe događa.

Kvart uz bivšu gradsku kapiju meštani su prosto zvali Roba. Verovalo se da je taj deo grada bio sedište magacina i prodavnica tekstila, tkačnica i krojača. Tačku na taj deo gradske istorije stavile su dve jednovremene katastrofe: epidemija kuge i zemljotres. Srednjovekovni grad je bio gotovo sasvim sravnjen sa zemljom. Ipak, tradicija se čuvala i negovala. Turisti su prolazili posećujući niz sličnih gradića u zaleđu obale. Suveniri su evocirali uspomenu na slavu i veštine majstora krojača. Etnografija je preovlađivala na modelima odeće u izlozima brojnih butika. Grad je opstajao na mitu i vlastitoj tragičnoj istoriji.

Ali grad je živa pojava. Menja se u vremenu i s vremenom. Modernizuje se shodno standardima epohe. Na prostoru Robe kopan je duboki kanal za polaganje kanalizacionog kolektora. Po ubeđenju arheologa, tom prilikom su otkriveni materijalni dokazi postojanja kvarta specijalizovanog za tekstil. Arheolozi su trans novog otkrića delili s okupljenim radoznalcima. Pored ljudskih i životinjskih kostiju, paoka i celih točkova u raljama bagera izronile su velike količine krpa, satenskih cipela, ukrasa od srme, dugmadi od slonovače i srebra, svilenog konca, komada i celih delova odeće: jeleci, dolame, košulje, bluze, krinoline i korseti. Mnogi od njih su se obreli u malom gradskom muzeju. Mit je nepobitno overen egzaktno utvrđenom istorijom.

Između svih sagorelih i krhkih krpa i đinđuva našao se i neugledan, natruo kovčežić. U njemu je bio pohranjen svežanj slepljenih pisama. Bila su požutela i nagrižena vlagom, a tekst u velikoj meri nečitljiv, razliven u blede fleke i oštećen raspadanjem papira. Kovčežiću arheolozi nisu pridavali posebnu važnost. Između svih onih sjajnih komada odeće neugledna kutija se činila nevažnom. Ostala je na ivici iskopine. Komad sa istorijskog đubreta se obreo na gradskom đubrištu.

Poneo je kovčežić kući. Rastavljao je krhotine papira vođen znatiželjom arheologa amatera. Rekonstruisao je delove čitljivog teksta nadopunjavajući ih vlastitim pasažima. Trudio se da pisma složi po redu, da ih zaokruži u smislenu i hronološku celinu. Tako je otkrio da je mladi plemić iz udaljene luke zavoleo ćerku lokalnog mesara. Zaljubio se na prvi pogled. Voleo ju je neizmerno. Obećao joj je da će je zaprositi uz trinaest zaprega darova garderobe. Pripreme su bile duge. Pisma sa narudžbinama je poslao u Veneciju, Dubrovnik i Konstantinopolj. Prošle su nedelje pre nego što je dobio odgovor. Prvo iz Venecije. Javljali su da toliku robu mogu da isporuče tek za šest meseci, jer u skladištima nije bilo više od dve do tri zaprege robe. Bala tekstila je bilo dovoljno, ali je od njih tek trebalo skrojiti i sašiti odeću. Poruke sa drugih adresa nisu obećavale ni više ni brže.

Porudžbine su zato poslate na sve strane. Prošla su tri meseca. Bila je 1582. godina. Uveden je gregorijanski kalendar. Dve nedelje ranije nego što je ugovoreno, 30. juna, u luku je uplovila lađa s poslednjom narudžbinom. Bale su pretovarili u magacine gde je već ležalo, raspakovano i očišćeno, deset zaprega robe. Trinaestu je napabirčio kod gradskih krojača, kod lokalnih Jevreja i Jermena. Kaftani, suknje, jeleci i marame, obuća satenska i kožna, vezene košulje, svileni šalovi i ešarpe su složeni, upakovani i natovareni na kola.

Posle tri dana, u zoru, predvođene proscem na beloj kobili, trinaest zaprega sa po pet konja je napustilo luku i krenulo put unutrašnjosti. Vazduh je bio protkan povetarcem i grudvama oblaka. Mirisali su čempresi. Zaprege su osvajale put vođene iskusnim ali pospanim kočijašima.

Sunce je već leglo iza brda kada je prva zaprega prešla most. Na ulicama posutim krečom nije bilo žive duše. Živi su se ili razbežali bez traga ili su ostali zaključani iza teških kapija svojih porodičnih utvrđenja. Tek poneka crna zaprega sakupljala je umrle. Vatre su gorele posvuda. Grad je bio pretvoren u veliku lomaču. Gusti dim i smrad nagorelih leševa su upotpunjavali sliku pustoši. Da, u gradu se nastanila kuga. Sa stotinama drugih meštana, dragana mladog plemića je bila položena u masovnu grobnicu i prekrivena debelim slojem živog kreča. Trinaest kocijaša su u panici napuštali zaprege bežeći putem nazad, u polje, ili su skakali u reku.

Trinaesta zaprega je ostala na kapiji, ispod svodova ulaznog trga. A onda je tlo počelo da se trese. Kamene gromade su se obrušavale, postavljajući pozornicu mita.


Reakcije: Miroslav Dopuđa

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu