Vreme uživanja
Dan bezbednosti 2

foto: draško gagović

Dan bezbednosti

Piše: Miloš Vasić

Već godinama svakog 13. maja šaljem čestitku za Dan bezbednosti putem SMS-a na nekih pedesetak adresa. Sve su to časni i čestiti pripadnici obaveštajno-bezbednosne zajednice, dakle mahom penzionisani ili najureni, ali ima ih dosta i aktivnih, što je ohrabrenje. Ove godine za 13. maj setio sam se jednog ministra, dvojice direktora policije, čak tri policijska sindikata, dva bivša zamenika načelnika civilne službe, jednog bivšeg načelnika vojne službe itd. Mene se za 13. maj setio samo Zoran Dragišić, kome se i ovim putem zahvaljujem.

Odgovori na čestitku bili su iznenađujuće brojni; niko me nije izvređao ili se uvredio. Tako sam doznao da je tog petka oko dvesta bivših vojnih bezbednjaka slavilo u Nišu; da je dvadesetak policajaca bančilo u izvesnoj beogradskoj kafani; nekoliko grupica što policajaca, što bivših udbaša skupilo se po raznim mestima na piće. Svi kažu da to rade stalno. Jedan bivši direktor operacija (dan-danas na značajnoj funkciji) skrušeno je priznao da je 13. maj ostao jedini praznik koji on priznaje. Iz Zagreba je stiglo nekoliko oduševljenih odgovora; jedan veoma visoki funkcioner u MUP-u zahvalio se što sam ga podsetio; Sindikat policije Hrvatske takođe je uzvratio.

A onda je – kao kruna priče – ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio da i on čestita 13. maj svima onima koji ga slave! A? Naravno da sam i njemu čestitao, poruku je primio, pa skromno pretpostavljam da tu ima neke uzročno-posledične veze. Ivica ne propušta takve prilike.

Taj trinaesti maj, Dan bezbednosti, opštepriznati crveni datum u kalendaru svih trudbenika na tom polju – milicije, Udbe, KOS-a, SID-a, Četvrtog sprata MIP – bio je nekada pravi praznik. Centralna je proslava po pravilu bila na Batajničkom putu, na ekonomiji odgovarajućeg imena "13. maj", gde je bilo sedište Saveznog bataljona milicije (posle su tamo zakopavali leševe onih koje su pobili na Kosovu; koja sramota!). Jedne godine, valjda 1977, onaj magarac Franjo Herljević, tada savezni sekretar, priredio je i iznenadni defile, paradu, milicijskih oklopnih i drugih vozila usred Beograda, pa se narod prepao da to nije neki državni udar. A budala je htela da impresionira.

No, dakle: taj 13. maj na Batajničkom putu imao je isti monoton program kao i ove proslave na Makišu. Skaču, pucaju, oslobađaju taoce, zauzimaju objekte itd. Ali, tada se posle pravio pasulj na veliko, dok se kod ovih mezi na čačkalicu. Lepo sam im govorio – ako već hoće da ukinu 13. maj, a ne vidim zašto bi – najbolja zamena, ako su već zapeli da imaju slavu, bio bi Sv. apostol Toma, 19. oktobar. Iz dva razloga: kao prvo, Toma (zvani Neverni) prirodni je zaštitnik policajaca i ostalih pripadnika obaveštajno-bezbednosne zajednice, jer nije poverovao dok nije svojom rukom pipnuo rane Hristove; forenzičar, dakle, kriminalista pravi. Drugi razlog je što u oktobru nije onakva vrućina kao u junu, kad ovi slave, pa se onda devojke u stroju onesvešćuju. A i pasulj bi bolje pao u oktobru. Nije pomoglo: to uvrtelo u glavu nekog svetog arhanđela, simbol sile, a ne pameti kao Toma.

Po lokalu se 13. maj slavio kako je ko mogao, ali radno i svečano. Nas je naš komandir postrojio u dvorištu u 29. novembra u novim lepim belim uniformama i onim udobnim italijanskim tropskim šlemovima i održao kraći odgovarajući govor, i sam u beloj uniformi koju inače nije oblačio nikad. Koja smo gospoda bili: svi u belom, sa belim rukavicama, mladi i lepi, vitki kao hrtovi; nije ni čudo što su nas žene volele.

U Beogradu je centar slavlja za 13. maj bio na raskrsnici kod Londona. Miliciju je predstavljao doajen, čuveni Brka, a građani i radni ljudi, radne organizacije i preduzeća donosili su mu poklone za Dan bezbednosti. Uvek bi se našao i televizor iz Niša, za neku stanicu milicije koja ga još nema; bilo je tu svačega još, a da je od neke koristi. Tada je milicija još bila narodna (i plave table su imale slova NM). Redovna pojava bila je da kad po letnjoj vrućini prođe kamion BIP-a, vozač kroz prozor doda saobraćajcu flašu hladnog piva i – nikom ništa. Cestoredarstveni propisi poštovali su se bolje nego danas, javni red i mir bili su na visini. Navijači su navijali i nisu pravili čuda i pokore; pijanci su pili i uglavnom su se lepo ponašali. Glavni noćni problem bile su porodične svađe i glasna muzika, što se rešavalo ljudskim razgovorom, bez pratećih prekršajnih prijava. Milicija je službene pištolje po vlažnom vremenu nosila umotane u plastičnu vrećicu u futroli, da se ne muči posle sa čišćenjem.

Kazaće sad neko da sam jugonostalgičar, komunjara, jednom-policajac-uvek-policajac i već u tom pravcu; pomenuće kršenja ljudskih prava i već to. Ali, građani: u odnosu na sranja koja je pravila postkomunistička policija posle 1990. sranja komunističke milicije bila su dečji vrtić. Mi smo službeno oslovljavali stanovništvo sa "građanin" i "građanka"; kad smo postali "gospoda" odneo je đavo šalu.

Ne čudim se nimalo tim ljudima koji i dan-danas slave 13. maj. Nije se Ivica Dačić bez neke ovog 13. maja setio svih nas i čestitao nam; zna taj šta radi.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu