Vreme uživanja
Ataturkova čaša 2

foto: d. jakovljević

Ataturkova čaša

Iz divne vizantijske crkve Hore (pre dve godine “unapređene” u džamiju Karije), dok me sa jednog mozaika prati pogled najlepšeg Hrista koga sam ikad videla, po mlakoj kiši istanbulskoj, Fevzi-pašinom avenijom idem u Vefu. U susret mi dolaze navijači istoimenog fudbalskog tima, opremljeni klupskim znamenjima. Saznaću kasnije da je klub Vefa najstariji u Istanbulu, osnovan 1908, a stadion na koji su se ovi momci uputili podignut je na cisterni za vodu, takođe vizantijskoj.

U Vefu idem – zbog jedne čaše! Naravno, ne bilo kakve niti bilo čije. Reč je o čaši Kemal-paše Ataturka, prvog predsednika Republike Turske. Ljubitelj dobre kapljice, pio je i pred svetom, u kafani, iako islam zabranjuje alkohol. Spajajući prijatno s korisnim, Ataturk je – kažu – i to prikazivao kao još jedan korak Turaka ka Evropi. Voleo je i bozu, pa je svraćao u malu bozadžinicu na dobrom glasu, ovu u Vefi. Čašu iz koje je pio vlasnici radnje još čuvaju.

Podatak – poslastica, bar za putnike Saramagove sorte, one koji na “kamenjaru prošlosti” podižu svaki kamen “jer hoće da vide šta se nalazi ispod”. Dugujem ga knjizi Orhana Pamuka “Istanbul – uspomene i grad”. Budući nobelovac, tada samo student, nesuđeni arhitekta, dovodio je u Vefu svoju devojku “koja je znala sve moderne radnje i restorane na Bebeku i Taksimu”, da bi joj pokazao šta ima “na drugoj strani Zlatnog roga”, u zabačenim ulicama “melanholičnog, siromašnog i starog Istanbula”. Ona se “uplašila teške atmosfere stogodišnjih drvenih kuća”, ali je “najviše obratila pažnju na to što se jedna neoprana čaša za bozu čuva trideset i pet godina”.

Ako me računica ne vara, bilo je to početkom sedamdesetih, ali čini se da u Vefi ni danas nije mnogo drugačije, da je vreme ovde stalo baš kao onaj sat u palati Dolmabahče, zaustavljen vo vjeki vjekov (da li?) na 9:05, u času kad je stalo Ataturkovo srce, 10. novembra 1938.

Bozadžijska radnja postoji od 1876. godine i ima status istorijskog spomenika. Osnovali su je doseljenici iz Prizrena, braća Hadži, Ismail i Sadik, i još je vlasništvo iste porodice. Veoma je lepa, besprekorno čista, ukrašena drvetom i – naravno – keramičkim pločicama, u turskoj tradiciji; po šanku poređane staklene čaše s bozom, sve iste i pod konac, iznad šanka veliko trokrilno ogledalo. Zastakljena Ataturkova čaša podignuta je na zid naspram ulaza, da se i sa ulice vidi, a njegov portret, neizostavan ukras svake radnje, iznad ogledala.

Pedesetak godina posle mladalačkih šetnji po Vefi, Pamuk će napisati “svoju najljepšu knjigu o Istanbulu” (M. Jergović), roman “Čudan osećaj u meni”, s podnaslovom: “Priča o životu bozadžije Mevluta Karataša, njegovim doživljajima, sanjarijama i prijateljima”. Po ovoj priči, jedno vreme je prodavcima boze bilo zabranjeno da ulaze u grad (toga u Evropi nema!), ali je upravo Ataturk ukinuo tu zabranu, jer oni su “slavuji na ulicama, veselost i živost Istanbula”. (“Se non e vero a ben trovato”, što kažu Italijani…)

Čudan osećaj (i) u meni dok šetam po Vefi, carstvu tišine, utoliko čudniji što Istanbul, taj “kolektivni delirijum” (Bil Brajson), danonoćno tutnji, dinamičan i bučan. A ovde, nadomak Valensovog akvadukta i Ataturkovog bulevara, ništa od toga ne dopire, sve je tromo, staro, i prijatno. Nema Mevluta, ali u ovom ambijentu nije ga teško zamisliti kako čeka da se s prozora i balkona spuste prazne korpe da on stavi posude s bozom, pošalje ih mušterijama i olakša obramicu na svom bolnom ramenu.

Ulice u Vefi kratke su i uske (bulevara jok!), prolaznici retki, džamije male, ni traga onim grandioznim kupolama i vitkim čipkastim minaretima koji dodiruju nebo, drvene kuće su napukle, pocrnele od godina. Ali po ono malo obnovljenih (od kojih zastane dah, što bi rekli tabloidi) vidi se kakve su to lepotice bile.

Mi imamo izreku “prosto ko boza”, ali za ovu koju prave u Vefi to se ne može reći. Ona je elegantno-bleda, ni bela ni žuta, posuta cimetom, gusta toliko da mora da se “pije” kašičicom.

Kažu da su bozu, jedno od najstarijih turskih pića, zbog dobrih svojstava pili i elitni otomanski vojnici, janjičari. Ta su svojstva – sumnja se – bila malčice potpomognuta alkoholom, možda i opijumom… Verovatno u medicinske svrhe (kao lekovito bilje sa nekih naših plantaža).

Neki putnici koji su u bozadžinicu na Vefi navraćali dve-tri godine posle mene razočarani su (i ja sam) što se boza više ne služi u staklenim, nego u plastičnim čašama! Valjda “za poneti” – kad već nema Mevluta da donese.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu