Vreme uživanja

Alan Ford

Alan Ford 1

"Napravili ste strip koji se sviđa samo vama", nestrpljivo je, negde potkraj sedme decenije prošlog veka, u pismu autorima reagovao jedan čitalac Alana Forda… Publika je očekivala više čemera i provokacije, a dobila je melasu apsurdnih likova i naivnih zapleta začinjenu paprenim sarkazmom. Tih meseci su crtač Roberto Raviola (Magnus) i scenarista Luciano Secchi (u bogomolji stripa zamonašen kao Max Bunker) trošili aspirine protiv glavobolje i polako krpili dronjke čitalačkog razočaranja. Nakon dve godine uspeli su namamiti svoju komiranu zlatnu koku, Superhika, da dune u jedra bolje prodaje. Kada je brojčanik tiraža prešao 100.000, već se počela ispisivati legenda o grupi TNT! Autori žele parodirati džejmsbondovski svet špijunaže i zato cede stereotipe, smeštaju oštre kamenčiće u praćke inverzije, mešaju žanrove kao špil karata – a sve oslanjajući se na duhovit scenario i odličan crtež.

Alan Ford je, osim u rodnoj Italiji, još jedino u staroj ("pra-pra-šukun") Jugoslaviji postao – simbol. Čitaoci su pobožno čuvali te knijžice koje su u mitologiji svagdanjeg života imale status relikvija i bile pažene kao Faberžeova jaja. Pravi posvećenik ovog stripa će vam i danas, ukoliko ga barutni ili deputatski smrad nije odvojio od vredne kolekcije, radije ponuditi četkicu za zube, kolekciju ploča, poslednji džoint ili, u posebno škakljivim slučajevima, vlastitu ženu, nego neki primerak stripovanog ciničnog haosa. U doba moje mladosti više vremena smo provodili u poređenju Azrinih pesama i finoj analizi AF gegova, nego u plićaku svih ostalih priča u koje posebno ubrajam palamuđenja o ljubavi, naciji i budućnosti. A većina decenijskih generacijskih štosova žilice svog korenja pruža do stranica Alana Forda.

Alan Ford 2

A od kakvog su brašna naši heroji? Za kormilom je Njegova Visost – Broj 1. Stari paralitik brine za duhovni odgoj ekipe i stara se da ne osete blagodeti civilizacije. Doduše, ni on ne voli raskoš i često deli sirotinjski ugođaj sa svojim posilnim, što ga abolira čitalačkog prezira. Njegova Visost poznata je po beskrajnim tiradama – gde vešto zavrće mit na čekrk, ismeva ga, prazni od ćara i šićara i gasi mitske opasne varnice od kojih lako plane slama u praznim glavama. Često koristi i rečenicu koju su seniolozi postavili na sve grbove naših propasti: "Deco, ja sam star i umoran, ali vama ostavljam priliku…" Ko se nakon ovoga ne priseti SANU-a, nek odmah odloži svoje lupe, prekine čitanje i pođe negde zakuvati kavgu! Visost, dalje, poseže za tajnim sveskama punim kompromitujućih podataka o svakoj ličnosti koja je više nego jednom kročila iz svog zabrana u javni život. A svi režimi vole ladice pune opasnih papira koji se daju pretvoriti u rezance, ako to gazdama odgovara ili ako im se priskrbi zelena banknotna trava zaborava!

Centralni štoper svih po(r)uka stripa je Bob Rock. On je epski stradalnik, pravedni Bob. Autori su mu natovarili najteži krst – kompleks niže vrednosti. Njegov otac tvrdi da sve što je preko 1,30 m ne valja, ali Bob, stara napržica, ne miri se sa svojim džepnim formatom. Posebno mu je nos upadljivo izložen na braniku dostojanstva. Zbog svog stasa i "grčkog profila", Bob uglavnom biva ismevan, a njegov temperament na to bljuje lavu unaokolo. Ali i kada pokuša okoristiti se svojim manama, sve se okrene i opali ga po nosu (evo, sad bi i na mene kidisao da je tu).

Alan Ford je kreiran (u smislu facijalnom) kao blagi rastvor glumca Pitera O Toolea, a u njegovu karakternu perjanicu dodato je koje perce lakovernosti, spretnosti i stidljivosti. Carlo della Corte tačno zapaža da se u AF-u "likovi uvijek doimaju kao da se čitateljima žele ispričati zbog svoje neprimjerenosti, nesposobnosti da se uzdignu do herojskog mita, da narastu bar nekoliko centimetara".

Lakoprsti Sir Oliver je kolopletom okolnosti udaljen od rodne domaje, gde bi mu se obradovali kao Mladiću na Baščaršiji. Stalno zavarava trag pred zajapurenim prodavcima ili tupim čuvarima reda ("ravnim tabanima") koji su svetli primeri kakvi policajci ne bi smeli biti (a uvek i svugde – jesu). U ludim trkama, kakvih ima u svim epizodama, mačijim instinktima sprečava katastrofe. Oliver se jedini od družbe očeše i za malo raskoši i ženske pažnje. Iako su mu džepovi puni uspomena na drage ljude kojih se, avaj, više ne seća, žali se na rugobnu ćud sveta gde "ne možeš ništa ukrasti, a da te neko ne pokrade".

Od Jeremije se očekuje da legne u sanduk i obavi tu formalnost. Njegova Visost u prazametku transakcione analize kaže za njega da "ne bi bio živ, kad ne bi morao zbog nečeg umirati". Ovom ostaje da spava, kuva čorbuljake u kojima plutaju čepovi namesto sanjanog mesa i, dobro skriven, izbegava najčešću bolest tajnih agenata – trovanje olovom.

Pronalazač sumnjive prošlosti, Grunf, u stanju je da, osokoljen kakvom crkavicom, kroz vragolije savremene tehnike – patentira čudne izume. Koristi sve razastrte resurse: solarne hirove, povoljan vetar i, posebno, ubrzanja nizbrdice. Grunfovi natpisi na majicama pravi su pokliči žmirkave suštine. Konačno, trumbetaše je trebalo smestiti u odgovarajući depresivni prostor njujorške podružnice koju je, baš kao i u gangstersko doba Al Kaponea, zamaskirala jedna beznačajna – cvećara.

Ambijentalno, AF je velika elegija o siromaštvu. Tu je sve dogurano do paroksizma, a blizu prepoznavanja. Ljudi maštaju kako će otplatiti 68. ratu za TV, i preseliti se iz ruine prizemlja u sjajne odaje visokog prizemlja… Licemerni bogataši koji u paketima donose "malo mesa, malo sira, malo pekmeza i veliku fotografiju ljudi velikog srca" tu samo mogu da odmognu. Članovima grupe TNT katkad "naviru suze na usta", ali ne znaju za bolje i to je sve.

A nama, na kraju, ostaje zajamčena ona sloboda koju Njegova Visost obećava ugnjetavanom Bob Rocku – da vrištimo kad nam se vrišti. A možda pometnji i panici nema mesta, već je sve , kako reče Sir Oliver, pokušavajući da nekom naivku uvali limeni sat namesto ukradenog zlatnog – stvar osvetljenja!

Komentari: 1 2

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu