Vreme uživanja
Otpadanje 1

foto: olja petronić

28. 12. 2021. / 22.11

Otpadanje

Mlad čovek ima vremena na pretek, ono mu izgleda kao sasvim nepotrošiv resurs, zato je prema njemu tako blaženo neodgovoran i lako ga traći na sve one pogrešne i sporedne stvari koje su zapravo jedino važne.

Kasnije se ta spontana mudrost življenja, o kojoj žutokljunac ne zna ništa ali mu je urođena, izgubi negde u lavirintima tzv. životnih realnosti, neophodnosti, potreba i prilika. I tako to tera možda zauvek, a možda i nešto kraće: dok vreme, ovako ili onako, ponovo ne postane dragoceno. A to će reći, dok ponovo ne postane vrednost po sebi, a ne utilitarna jedinica ispunjavanja ove ili one norme.

Istina je, sve o blaženom razbacivanju vremena naučimo još kao klinci. U nekom trenutku, ono postaje deo omladinske potkulture. Odatle su u urbani sleng ušli izrazi kao što su gluvarenje ili, u novije vreme, bleja. U Novom Sadu, pak, ova zen veština naziva se otpadanje.

Otpadati se može sam ili u društvu, ono može biti loše (“otpao sam od dosade!”), ali je mnogo češće dobro (“bilo je preterano, otpali smo celu noć!”), može biti znamen izvesnog egzistencijalnog enuija, da ne rečem veltšmerca, ali je po pravilu šifra za puštanje vremenu da ide svojim tokom dok se mi sasvim površinski bavimo samima sobom (kažiprstom uvijamo pramenove?) ili još bolje – ne bavimo se ničim… Osim što možda zurimo u prolaznike/ce ili posmatramo oblake, kao kod Bodlera.

Kad se osvrnem unazad, čini mi se da sam dobar deo života utrošio na pravo da ne radim ništa (na tačno određenom mestu, u tačno propisano vreme…), da bih onda to stečeno pravo žrtvovao potrebi da radoholičarstvom zatomim poriv ka lenjosti, da svest o jednosmernom i kontinuiranom oticanju (mog, ali i sveopšteg) vremena na putu ka ništavilu upotrebim za to da što više toga uradim, “da mi vreme ne protiče uzalud”.

A onda smo u nekom trenutku – ili je to ipak bio proces? – vreme i ja pomalo redefinisali taj sporazum. Vreme je tu, naravno, ona jača strana: ja njemu ne mogu ništa, a ponajmanje mogu da ga zaustavim ili vratim, a ono meni može šta god poželi. Zato sam, postajući sve više svestan te činjenice, rešio da je baš vreme ono o čemu moram prestati da se brinem. Sve češće sam zaticao sebe kako sve duže otpadam, a griža savesti zbog toga gotovo je sasvim nestala. I tako je preda mnom najedared, naizgled niotkuda, banula neka sasvim nova količina izazovnog, neraspoređenog vremena, dan se izduživao onoliko koliko se život pljoštio. Umesto ne baš česte nagrade za uspešno argatovanje, otpadanje je postajalo temeljni sastojak dana: ono oko čega se organizuje i čemu se prilagođava ostalo. Ali ne zato što sam na nekoj metafizičkoj lutriji zaradio neke dodatne hiljade sati, nipošto zato.

Računam u svoju sreću – pitanje je koliko zasluženu – što živim u gradu koji je idealan za dobro i kvalitetno otpadanje, i što sam okružen ljudima koje volim i koji me vole, i sa kojima se otpada jako dobro. I što imamo neka mesta, kućna i javna, na kojima smo umetnost otpadanja uzneli do visina na kojima nam mogu pozavideti i profesionalni dokoličari, ako takvih još ima u ovoj epohi prazne brzine i brze praznine.

Naravno, svi smo mi “ostvareni ljudi”, i kad ne otpadamo, onda radimo nešto po čemu nas znaju, pa čak i cene, možda i vole. Ali, što smo stariji, sve smo svesniji da je otpadanje u dobrom društvu (makar i u vlastitom, za onih dana kad možeš sebe podnositi u nerazblaženom stanju) ponajčešće najlepši deo naših života, a ono drugo da je odviše često danguba ili taština, ili mnogo muke i vike nizašta.

Nemojte, ipak, misliti da dobro otpadanje ne zahteva nikakvo znanje niti veštinu. Naprotiv, to je mudrost zaključana iza sedam blindiranih vrata, i sebe tu računam tek među skromne pripravnike. A kako to izgleda u izvedbi majstora, senseija? Ima onaj stari vic, jedan od meni najdražih. Prolazi Suljo ulicom i vidi, Mujo sjedi pred granapom i ne radi ništa. “Šta je, bolan Mujo, sjediš i misliš?”, pita Suljo. “Jok, samo sjedim”, spokojno će Mujo.

E, to je uživancija bez premca, i mudrost višeg reda. Mislim (sic!) da sam još daleko od Mujinih visina, ali mi se čini da napredujem u dobrom pravcu.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu