Počelo je sve ispred Narodne Skupštine gde je Aleksandra Vučića dočekalo nekoliko desetina građana sa Kosova. Zahvalio im se Vučić toplim rečima, obećao im da će čuvati mir, stabilnost i Kosovo i Metohiju i naglasio da je pobedio one druge na izborima 3. aprila sa razlikom od preko 1,5 miliona glasova.
Onda je ušao u Skupštinu gde ga je dočekao predsednik raspuštene Skupštine Ivica Dačić i odveo u skupštinsku salu gde ga je dočekao gromoglasni aplauz. Aplauz će na dramatičnim mestima prekidati čitav njegov gotovo jednočasovni govor.
Rukovao se Vučić sa viđenijim zvanicama ali zagrljaj je dobio samo Tomislav Nikolić. Tu je u prvom redu naravno bio nezaobilazni Milorad Dodik sa celokupnim rukovodstvom Republike Srpske.
A u govoru je bilo za svakog ponešto: i da nećemo uvoditi sankcije Rusiji, i nagoveštaj toga da hoćemo da uvodimo sankcije Rusiji, i da moramo u Evropu, i da volimo Rusiju, i da nas je NATO bombardovao, i da moramo da pređemo preko toga, pozivao se i na Konfučija, na Marka Aurelija, na Njegoša.
Izgovorio je predsendik reči zakletve držeći ruku na malom Ustavu i velikom Miroslavljevom jevađelju, izgovorio „tako mi Bog pomogao“ i prekrstio se.
A onda je počeo: o dužnosti, časti, ponosu, miru, stabilnosti, slobodi, zdravlju, Evropi, drskosti i bezobrazluku koji vladaju u svetu, o istini i pravdi, principijelnosti i hrabrosti, divljenju, ponosu, slobodarskom nesalomivom srpskom duhu…
Posebno mesto dobio je sukob u Ukrajini: nazvao ga je predsednik „prekretnicom“, osudio što je Rusija povredila njen teritorijalni integritet ali i naglasio da je Zapad to isto činio na desetine puta, da je i nama, Srbima, otimao i još uvek otima našu, srpsku, teritoriju, te da su zaato licemeri. Kada je Vučić spomenuo ničim izazvano bombardovanje 1999. prolomio se posebno gromki aplauz.
Ali, kod nas u Srbiji, bez obzira na sve nad nama počinjene nepravde, su dobrodošli i Dostojevski i Šekspir i Gete i Hemingvej, rekao je Vučić, to jest, Srbija je otvorena i neutralna zemlja.
Onda se predsednik Vučić poverio narodu, otvorio je dušu, govorio o tome kako je jednom prilikom 7 sati do 3 ujutru razgovarao sa „velikim, možda najvećim evropskim državnikom“, da ga je taj veliki državnik pažljivo slušao i rekao mu da se sa njim, Aleksandrom, 90 odsto slaže, ali da, eto, život nije pravedan, nije pravedan ni ovaj svet, velike sile ne priznaju greške i ne prolivaju suze… Odnosilo se to, valjda, na sprpske kosovske muke, a predsednik je rekao da je dobio lično zadovoljenje od tog velikog državnika, ali da Srbija nema ništa od toga.
Novoj Vladi predstoje nove sankcije
Rekao je Vučić i da nas na zimu čeka alarmantna situacija i da zato Vlada mora brzo, do kraja jula, da se formira. I onda, kratko, usput, gotovo neprimetno: tu Vladu, rekao je Vučić, čekaju „nove sankcije, nova čuda“.
Pa onda da Evropa nije uvek bila fer prema nama, ali ni mi prema njoj, i da Evropska unija „mora da bude naše opredeljenje“ te da će da se radi na poboljšanju „vadavine prava, medijskih sloboda, demokratiziciji“ zemlje.
Srce Srbije
I Kosovo i Metohiju je Vučić podvuko kao „ključno političko pitanje“, to jest ne damo Kosovo, za šta je takođe dobio posebno glasan aplauz.
Pa je održao Vučić predavanje o međunarodnom pravu, teritorijalnom integritetu, zapadnjačkom licemerju, pa u istom dahu o najboljim odnosima koje moramo da imamo sa zapadnim partnerima, o zacementiranom evropskom putu.
Svako u Vučićevom govoru može da izabere ponešto: i evrofanatici, i evroskeptici, i rusofili, i rosufobi, i oni koji su za sanakcije Rusiji, i oni koji su protiv sankcija Rusiji, i oni koji ne daju Kosovo po bilo koju cenu, i oni koji bi da priznaju faktičko stanje.
Onda se Vučić od Skupštine kroz Pionirski park odšetao do Andrićevog venca gde će prestolovati još 5 godina.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
