U novom broju: Titov reaktor

Sve nuklearne priče počinju slično, ali se svaka završava na svoj način. Prvo naučnik piše pismo vlastima. Potom se neki visoki zvaničnik izvršne vlasti, možda neko blizak stvarnom centru moći ili možda i moć sama, zagreje za ideju. On proučava brojke, akcije, troškove i raspoložive potencijale, i onda u forumu najužih državnih rukovodilaca lansira ideju o izgradnji nuklearnog postrojenja koje će rešiti sve probleme sa nedostajućim megavatima, misleći, naravno, na onu drugu, vojnu svrhu poduhvata.

48- Alhemija Frontpage

To pokreće lančanu reakciju koja se odvija sasvim paralelno od postojećih struktura – izvan univerziteta i državnih ustanova, osnivaju se nove institucije sa odvojenim budžetima, posebnim merama i specijalnim komisijama koje poduhvatom upravljaju umesto upravnih ili parlamentarnih odbora. Naučnika pozivaju da okupi “naučni arsenal”. Bira se tajna lokacija, najčešće blizu vode – zgodno, udaljeno mesto koje je neko zapazio u lovu – podiže se ograda, barake za fizičare, stižu oprema i biblioteka.

Meštani iz obližnjih sela ne mogu da ne primete vojne i teretne kamione koji noću prevoze čudne tovare lokalnim putevima, grupe naučnika koji šetaju po obali i zaneseno mašu rukama ili dozimetre koji niču po okolnim njivama. Lokalci sa strahom govore o eksperimentima “tamo”, obilaze bodljikavu žicu i beže kad ugledaju stražare, pojedinci pišu protestna pisma koja niko ne objavljuje, drugi odmahuju glavom, treći prodaju imanje i odlaze, a kakav preduzimljiv meštanin nedaleko od novog instituta otvara kafanu. Ako je duhovit, daće joj ime “Hirošima”. Jer svi, naravno, znaju kakva je svrha tajnog postrojenja.

Pročitajte ceo tekst Slobodana Bubnjevića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (24. avgusta)

Pretplatite se na digitalno izdanje