Analizirajući ukrajinsku realnost u postsovjetskim godinama, nije malo onih koji će kazati da je ta zemlja bila podeljena po (pre)više osnova, ali su nekako uspevali da održe jedinstvo. Osim kada je reč o dvema „oblastima“ – regionima Donjeck i Lugansk i religijskoj situaciji.
Kada se radi o kompleksnim odnosima među pravoslavnima u Ukrajini, oni bi se u najgrubljim crtama dali opisati ovako: tokom dvadesetog veka bilo je više pokušaja Ukrajinaca da dobiju autokefalnu crkvu koja nije vezana za Moskovsku patrijaršiju; početkom 1990-tih stvorena je nekanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevskog patrijarhata (1992), a naravno nastavila je na teritoriji zemlje da postoji kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UPC–MP); bila je tu još jedna nekanonska crkva – Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva.
Krajem 2018, na iznenađenje dobrog dela pravoslavnog sveta, Vaseljenski patrijarh je, na molbu tadašnjeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, dao autokefalnost pravoslavnim vernicima u Ukrajini, ni ne pitavši Rusku pravoslavnu crkvu. Tomos, ukaz o autokefalnosti, je stigao početkom januara 2019. i tako je nastala Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU). Na njenom čelu je mitropolit Epifanije.
Od tog trenutka u Ukrajini je postojalo nešto novo, odnosno nešto što je pre bilo rezervisano samo za dijasporu – dve Crkve, od kojih svaka ima potvrđen kanonski status makar od dela ostalih pravoslavnih.
I to je baš onoliko komplikovano, koliko zvuči.
Pravoslavne crkve i ruska agresija
Ove tri Crkve su direktno pogođene sukobom – RPC, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata (UPC MP) i Pravoslavna crkve Ukrajine (PCU). Mitropolit PCU Epifanije je naravno oštro osudio Rusku agresiju na Ukrajinu, uporedivši Vladimira Putina sa Adolfom Hitlerom.
Patrijarh Kiril poziva na mir, a njegova ćutnja i obraćanja dan, dva pre početka rata vide se kao jasna podrška Putinu. Dok se razaraju ukrajinski gradovi, on je, na jednoj od prvih nedeljnih propovedi, govorio o izopačenom Zapadu i moralnom integritetu pravoslavnih koji mora biti odbranjen.
Međutim, sigurno je danas najteže biti u koži mitropolita UPC-MP Onufrija koji je već u prvim danima izjavio: „Dogodila se katastrofa. Nažalost, Rusija je pokrenula vojnu operaciju protiv Ukrajine (…) molim vas da zaboravite međusobne razmirice i nesporazume i sjedinite se u ljubavi prema Bogu i našoj Otadžbini. Braneći suverenitet i integritet Ukrajine, apelujemo na predsednika Rusije i tražimo od njega da odmah prekine bratoubilački rat (…) Takav rat nije opravdan ni Bogom ni ljudima.“
Ovaj klirik Ruske pravoslavne crkve danas pomaže ukrajinskom narodu i ukrajinskoj vojsci, dok, kako tvrde izveštaji, svakodnevno veliki broj vernika, parohija i manastira prelazi iz UPC MP u Pravoslavnu crkvu Ukrajine (onu, znači, kojoj je Carigrad dao autokefalnosti). Prema jedinom do sada dostupnom istraživanju koje su radili ukrajinski sociolozi, više od polovine vernika UPC MP bi želeli da se prekinu veze sa Moskvom.
Sve više zahteva za autekefalnost
Javljaju se glasovi i iz drugih postsovjetskih republika i traže takođe prekidanje veza sa RPC, odnosno traže autokefalnost. Takođe, sve više podrške dobija Pravoslavna crkva Ukrajine.
Linija podela među pravoslavnim crkvama se zaoštrava. Iako se od 2019. govori o tome, reč „raskol“ sve je više opipljivija na terenu.
Većina tu podelu vidi kao podelu između slovenskih i grčkih crkava, mada je i tu više nijansi. Neki pokušavaju, uz površnost koju takve predstave sa sobom nose, i da je prikažu kao jasnu podelu između konzervativnih i liberalnih, između Istoka i Zapada.
Patrijarh Vatrolomej je, kako je preneo portal orthodoxtimes.com, govoreći krajem prošle godine o davanju tomosa ukrajinskim vernicima, ali i uopšte o istoriji crkvenih odnosa, izjavio: „Mi smo hristijanizovali Ruse, a da ne pominjem da smo ih i civilizovali.“ S druge strane, dok ljudi u Ukrajini ginu, patrijarh Kiril priča o opasnostima koje sa sobom nosi gej parada.
A potresno i snažno odzvanja apel nekoliko stotina sveštenika Ruske pravoslavne crkve koji su između ostalog napisali: „Strašni sud čeka svakog čoveka. (…) Zabrinuti za spasenje svakog čoveka koji sebe smatra detetom Ruske pravoslavne crkve, ne želimo da se on pojavi na ovoj presudi, noseći teško breme majčinskih prokletstava (…) Oplakujemo iskušenja kojima su naša braća i sestre u Ukrajini nezasluženo bili podvrgnuti. Podsećamo vas da je život svakog čoveka neprocenjiv i jedinstven dar Božiji, i zato želimo da se svi vojnici – i ruski i ukrajinski – vrate u svoje domove i porodice zdravi i čitavi. S gorčinom razmišljamo o ambisu koji će naša deca i unuci u Rusiji i Ukrajini morati da prebrode da bi ponovo počeli da se druže, da se poštuju i vole.“
Opširnije u nedeljniku „Vreme“ koji je dostupan od 7. aprila
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
