Šta na suđenju decenije govore Belivuk i Miljković, makar sudeći po količini medijskih natpisa, zanima i staro i mlado. Tako je bilo i poslednjih dana dana tokom kojih su održavana sudska ročišta. Glavni akteri su, za samo nekoliko godina, od vođa huligana postali vođe kriminalnog klana i sada poslednju ulogu igraju u sudnici. Igraće je još neko vreme, a onda će, po svemu sudeći, “cirkus otići iz našeg grada”, te će se Velja i Mare sa kompanjonima na više decenija preseliti u mračne ćelije srpskih kazamata.
Ostaće, i njima i nama, samo sećanje: te osobe bile su gospodari života i smrt početkom 21. veka u Srbiji.
Razjedinjena trupa
Trenutno, nekadašnji krimi moćnici sebi ne uspevaju da obezbede ni advokata. Njihov branilac Dejan Lazarević uhapšen je kao saradnik jednog drugog klana, pre nego što je suđenje Belivukovima i zvanično počelo. Druga plejada branilaca ih je, baš ovih dana, bez mnogo objašnjavanja napustila i u potrazi su za novim advokatskim timom.
Pritvorske rešetke su na jedinstvo klana delovale kao mašina za rezance. Koliko su u proizvodnji tuđe smrti bili jedinstveni, toliko su u borbi za sopstvene živote ovi kriminalci sada razjedinjeni. Članovi klana optuženi da su i po nekoliko ljudi mučili i zaklali, postaju svedoci saradnici po sistemu da svako sa silom zakona gleda da pravi pogodbe i bori se za sebe.
Nekadašnje vođe klana Belivuk i Miljković, koji su po hapšenju bili vrlo bučni u optužbama na račun vladajućih političara da su povezani sa organizovanim kriminalom, sad tek tu i tamo u obraćanju pred sudom spomenu nekoga od njih. Odlukama sudskog veća taj proces je još zatvoren za javnost. A Velja i Mare kanda računaju da njihov ucenjivački potencijal još postoji. Međutim, sve će se izgleda završiti kao u đavolovoj igri bacanja kockica – “kuća uvek dobija”.
Gabariti mašine za mlevenje mesa
Marko Miljković je po ko zna koji put i na poslednjim ročištima spomenuo aktuelnog ministra policije Aleksandra Vulina i na njegov račun izneo niz nelogičnih optužbi.
„Bunker je Vulinov, on je tu uzgajao marihuanu, kao što je to radio u ‘Jovanjici’. On je napunio mašinu (za mlevenje mesa) DNK tragovima. I pronađeno oružje je Vulinovo, pa predlažemo da bude svedok i da imamo suočenje ovde“, rekao je Miljković.
Baš za Vulina i mašinu za meso nekako se zakačio i Belivuk.
„Mašina je tri do četiri puta veća od dimenzija vrata te prostorije gde tužilac tvrdi da je ona pronađena. Ne može da prođe kroz taj otvor i tu nije pronađena nego je doneta. DNK je mogao da donese bilo ko i da podmetne. Danima su se tamo šetkali forenzičari i ministar Vulin se slikao. Zato tražim da sud pribavi predmet poznat kao ‚ubistvo na šinama‘, pa da vidite šta se tamo radilo sa DNK tragovima. Zamislite šta se tek u ovom slučaju radi“, rekao je Belivuk.
Izgleda da Velji Nevolji logika nije jača strana. Pa kako mašina za mlevenje mesa nije mogla da prođe kroz vrata sobe smrti u Ritopeku kada je klan uništavao dokaze, ali je kroz ista ta vrata ista mašina navodno doneta kada su tužioci, kako Belivuk tvrdi, hteli da im podmetnu.
Namešteno, fotošopirano, nema tela i tako dalje
Po svemu sudeći, pored tolikih dokaza, teško da Maretu Mesaru i Velji Nevolji ijedan tužilac pokušava da neko ubistvo dodatno prikači. Pre će biti da će im se, eventualno, neki zločin prećutati. Recimo, ako bi tragovi tog zločina uvalili u nevolju političke ili državne funkcionere koji su bili zaštitnici klana.
Podsetimo, okrivljeni u svoju odbranu, jedini u sudnici, zakonski imaju pravo da lažu. A po svemu sudeći, Marko Miljković je kao deo svoje odbrane rešio da prisutnima održi i “kurs prava po zakonu ulice”.
„Biti mrtav nije krivično delo, ali ubistvo jeste krivično delo. Međutim, ako nema obdukcionog nalaza čovek nije mrtav. Ko je i kada izvršio obdukciju žrtava? Doneću vam drugi put sudske presude da vidite da ako nema obdukcionog nalaza ne može niko da se optuži, ” govorio je Miljković.
Mare Mesar svojim tumačenjem zakona, javnosti šalje poruku po sistemu “ako prođe, prođe”. Naime, teza „nema tela, nema dela“ odavno je prevaziđena u pravosudnom sistemu Srbije. Napretkom tehnologije nije neophodno da postoji i telo žrtve, dovoljan je i skup materijalnih i nematerijalnih tragova koji ukrštanjem sa određenim dokazima ili izjavama svedoka pokazuju da se zločin dogodio, kako bi neko bio poslat na višedecenijsku zatvorsku kaznu za ubistvo.Nisu samo zakonski propisi o postojanju ili izostanku tela ubijenih ono što ovom kriminalnom klanu ne ide u korist.
Ipak, Miljković, se ne zaustavlja u nameri da pokuša da skine krivicu sa sebe. Za stotine slika zločina i žrtava otkrivene na Sky telefonskoj aplikaciji, koju je klan koristio, kaže da su, ni manje ni više, fotošopirane.
„Sve ove žrtve, kako ih naziva tužilaštvo, nisu bili studenti teologije, nego su se bavili prodajom droge. I nisu oni bombone da ih stavimo u džep i odnesemo u Ritopek. Šta je za to vreme radila policija? Oni su uzimali meni i Velji DNK i pustili nas, ali o tome ću više pričati na glavnom pretresu“, rekao je on.
Nužda zakon menja
Stara latinska poslovica “necessitas caret legem”, u prevodu glasi “nužda zakon menja”, a po nepisanom pravilu ta nužda u Srbiji je obično izraz za politički uticaj i volju. Taj uticaj je često vrlo uočljiv i u takozvanom nezavisnom sudskom sistemu. Na primer, svaki policajac i tužilac u srpskoj prestonici i danas veruju da su Belivuk i Miljković u centru Beograda januara 2017. godine ubili Vlastimira Miloševića. Ta kriminalna likvidacija, dogodila se nasred ulice, pred brojnim bezbednosnim kamerama i poznata je kao “ubistvo na šinama”. Telo likvidiranog Miloševića, videli su ne samo obducenti, već, putem medija, i celokupna srpska javnost.
Ipak za sudije nije bilo dovoljno: ni telo kao dokaz, ni izjave svedoka, nit trag DNK okrivljenih koji je prvo postojao, pa je volšebno nestao sa mesta zločina, ni sled događaja. Uprkos brojnim dokazima, kao da je “nužda zakon menjala” te su Belivuk i Miljković pravosnažno za taj zločin oslobođeni. Veruje se, da je upravo takav sudski, a biće i politički, čin Belivuku i ekipi dao podstrek da tek onda krenu sa serijom zločina po Srbiji i regionu.
Međutim, kao da su vođe klana od nekog patronata dobile instrukciju da za sobom ostavljaju što manje tela. I tako je godinama, uoči hapšenja Belivuka i Miljkovića trag krvi, koji je uglavnom vodio ka kući u Ritopeku, bio sakriven od očiju javnosti. Ubistva nisu evidentirana, a policijska statistika se nije pogoršavala, pošto statistika o uspešnosti rada MUP-a ne evidentira nestale.
Soba smrti u Ritopeku
Dokazi upućuju da je Belivukov i Miljkovićev klan godinama svoje protivnike ubijao u sobi smrti u Ritopeku, a potom su tela žrtava spaljivali ili zakopavali po njivama u okolini Beograda. Početkom 2020. godine su, kako se veruje, radi što boljeg uništavanja dokaza, nabavili i industrijsku mašinu za meso gde su mleli telesne ostatke ubijenih.
Taj zločinački proces neodoljivo podseća na segment iz filma o sicilijanskoj mafiji u Kanadi “Mafija Inc.” koji je zasnovan na istinitim događajima. Po srpskom, moglo bi da se prevede Mafija d.o.o (društvo sa ograničenom odgovornošću). U tom filmu, koji je počeo da se prikazuje od oktobra 2019, dakle nekoliko meseci pre nego što su Belivukovi nabavili mašinu za Ritopek, mafija protivnike muči u jednoj mesari dok ne progovore. Kada ih ubiju, njihovo telo se istranžira i pretvara u kobasice.
U srpskoj verziji krimi horora, takođe po istinitom događaju, u Ritopeku su se žrtve pretvarale u ćevape.
Da li je reč o spletu slučajnih okolnosti, ili su Belivukovi bili i filmofili, kako god, gledoci mogu da vide i da se priča o Sicilijancima, uprkos jakim političkim vezama, završila njihovim hapšenjem i Mafija Inc. je otišla u stečaj.
Tako da ovi sve sporadičniji i slabiji ucenjivački momenti Velje i Mareta, kad u sudnici spomenu i nekog od vladajućih političara, kao i okolnosti pod kojima gotovo da ne uspevaju da nađu advokate branioce koji bi ih zastupali, a porodice im i dalje žive u Srbiji, upućuju na to da je i klan Belivuka i Miljković d.o.o otišao u stečaj.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
