Šta se zapravo dešava u Crnoj Gori: Primenjeni politički apsurd

Za “Vreme” iz Podgorice

Većina u crnogorskom parlamentu postoji samo povremeno i privremeno. Nalik je tvorevini dobrog iluzioniste. Čini se da postoji, no kada je stavite na probu ona jednostavno nestane.

To je dovelo do toga da i “apostolsku vladu” Zdravka Krivokapića i “manjinsku vladu” Dritana Abazovića smene većine koje su ih birale. Većina u trećem pokušaju, ista ona koja je birala i prvu postđukanovićevsku vladu, je – nakon dogovora i upitne promene Zakona o predsedniku, čiju ustavnost nije imao ko da oceni –  izabrala novog mandatara Miodraga Lekića.

ZAJEDNICKA FOTOGRAFIJA

Entuzijazam je trajao nekoliko dana, predlog za sastav 44. Vlade nije ni stigao do Skupšine. URA Dritana Abazovića i SNP Vladimira Jokovića nisu pristale da se, bez prethodnog dogovora o svakoj poziciji u Lekićevom kabinetu, zakaže sednica Skupštine koja bi odlučivala o novoj Vladi. Potvrdilo se da politički dogovor ima funkciju odlaganja problema i uvođenja u prostor iznuđenih rešenja, i to samo onda kada političke inprovizacije izgube svaki smisao.

Da apsurd bude još veći, ova činjenica nije smetala predsedniku SNP-a da pre nekoliko dana kaže kako je svima iz parlamentarne većine Lekić bio najprihvatljiviji za mandatara i da ne vidi nijedan razlog zašto ne bi bio prihvatljiv za predsjednika države.

Kao da se ništa nije dogodilo

Manjinska vlada Dritana Abazovića i dalje radi kao da se ništa nije dogodilo, po tvrđenju premijera “bolje nego kada je bila u punom mandatu”.

Serbia Montenegro

Ovde je tehnički mandat samo neka vrsta političkog eufemizma. Pojam koji niko nije u stanju da precizno definiše, niti nosi bilo kakve konsekvence po učesnike u izvršnoj vlasti. Iz te situacija su se izrodili i određeni karikaturalni elementi na političkoj pozornici, poput slučajeva da smenjena vlada smenjuje vlastite ministre, ili da ministri podnose ostavke iako su već smenjeni.

To samo po sebi može da govori o dubokoj moralnoj krizi, ali i o političkom igrokazu koji donosi benefite samo u političkom glumištu apsurda.

Nefunkcionalnost Ustavnog suda

Faktička nefunkcionalnost Ustavnog suda dovela je u pitanje sve izbore. I ne samo njih. To najbolje potvrđuje slučaj lokalnih izbora u Podgorici gde DPS ne želi da preda vlast bez konačne odluke Ustavnog suda o žalbama.

Činjenica da Ustavni sud nema kvorum za odlučivanje je u političkoj praksi ostavila ogroman prostor političkim improvizacijama, voluntarizmu, a nadasve je obezbedila dominaciju sirovog populizma. Opšte nepoverenje i snažna polarizacija između političkih subjekata i njihovih elita, koja isključuje mogućnost minimalnog dogovora, uglavnom ne vodi dijalogu već snažnoj degradaciji svih državnih institucija koju je specijalni izaslanik SAD za zapadni Balkan Gabrijel Eskobar nazvao – mogućim “institucionalnim kolapsom”.

“Ne sa DPS-om”

Onaj politički narativ “ne sa DPS-om” koji je dominirao izborima leta 2020. godine i koji je bio moto okupljanja parlamentarne većine od 41 poslanika, nakon formiranja “manjinske vlade” Dritana Abazovića ostao je samo politička floskula. Takvom ga, međutim, čini i sam ustavni okvir koji u posebnim slučajevima traži kvalifikovanu većinu prilikom odlučivanja u parlamentu.

Foto: AP Photo/Petr David Josek

Ukoliko DF i Demokrate ne žele dijalog sa DPS-om, i to naoko predstavlja prepreku da se postigne neophodna dvotrećinska većina za izbor sudija Ustavnog suda ili vrhovnog državnog tužioca, pa i za ostale odluke za koju je potrebna kvalifikovana većina, valja uočiti da je takvu većinu moguće postići i bez DPS-a, sa predstavnicima manjinskih stranaka i onima koji doista gravitiraju Đukanovićevom bloku, ali nisu DPS.

Očigledno da u Skupštini Crne Gore nije problem u “programskim doslednostima” već u činjenici da niti ima dijaloga, niti ima kompromisa. Reč je prije svega o iracionalnoj potrebi za apsolutnom dominacijom nalik onoj koju je imao DPS. Ili, onome što je bivši premijer Zdravko Krivokapić definisao kroz dilemu “zamene ili promene”.

Strah od Pokreta Evropa sad

Urgentno raspisivanje predsedničkih izbora od strane predsednice Skupštine Danijele Đurović, uprkos činjenici da ne postoji funkcionalni Ustavni sud imalo je očigledan cilj da se predupredi istovremeno održavanje predsedničkih i vanrednim parlamentarnih izbora. To je, nesporno, kupovina vremena do neophodnih, vanrednih izbora s ciljem zaustavljanje uzleta Pokreta Evrope sad i pozitivnog eho efekta sa lokalnih izbora.

Foto: Facebook

Razlozima treba priključiti i verovanje da bi eventualni poraz kandidata Demokratske partije socijalista, bio to Đukanović ili ne, doveo do predosti na izborima za crnogorsku Skupštinu.

Iako je strah od jačanja Demokratske partije socijalista izbledeo, parlamentarne stranke su se uspaničile zbog dominacije Pokreta Evropa sad. Pokušaj koaliciranja sa njima biće očito politički trend koji će prethoditi izlasku građana na birališta. Demokrate Alekse Bečića su, kao uvod u eventualnu buduću saradnju, ovom pokretu već ponudile zajednički nastup na predsedničkim izborima, no Milojko Spajić je najavio da će Evropa sad imati svog kandidata.

Evropa_sad_01

Dva mlada ministra iz vlade Zdravka Krivokapića, koji je, uzgred budi rečeno, formirao vlastitu Demohrišćansku partiju, Milojko Spajić i Jakov Milatović preko noći su, nakon uspeha na lokalnim izborima u većini crnogorskih opština, a pre svih u Podgorici, postali prava noćna mora za sve parlamentarne stranke.

Prema istraživanjima javnog mnjenja na parlamentarnim izborima bi u ovom trenutku mogli zahvatiti i trećinu biračkog tela. Kako je to moguće?

Odgovor je jednostavan. Jedino oni nisu bili deo politika koje su Crnu Goru doveli u ovaj ćorsokak. Manje je bitna činjenica da to samo po sebi nije potvrda njihovog političkog kvaliteta.

Sudije iz šešira

Početkom narednog meseca Skupština bi morala da izabere četiri nedostajuće sudije Ustavnog suda. Već više od nedelju dana na Ustavnom odboru se izvodi performans ispitivanja kandidata. Iako se razgovori odvijaju pred televizijskim kamerama, pod paskom međunarodne zajednice i uz snažan diplomatski pritisak da se, posle pet neuspešnih pokušaja, sudije najzad izaberu, pregovori članova Ustavnog odbora o kandidatima odvijaju se bez prisustva javnosti. To bi, zapravo, bio pravi doprinos transparentnosti i pravi pritisak na poslanike u potrazi za kompromisom.

Jakov Milatovicfoto:Vesna Lalic/Nova

U isto vreme će u skupštinske klupe stići i vladin predlog izmena Zakona o državnom tužilaštvu koji predviđa da se mandat vršioca dužnosti Vrhovnog državnog tužioca ne ograničava na dva uzastopna od po šest mjeseci, već da može trajati do izbora čelnika državnog tužilaštva u punom mandatu. Taj predlog stiže u Skupštinu u vreme kada bi konkurs za izbor VDT trebao da bude okončan i na kojem je konkurisala i sadašnja vršiteljka dužnosti.

Poruka predlagača je više nego očigledna – dalje prolongiranje izbora ili neverica u dostizanje kvalifikovane većine.

Na tom fonu je i predlog potpredsjednice Skupštine Branke Bošnjak da se, ukoliko glasanje u Skupštini bude neuspešno, sudije Ustavnog suda izaberu izvlačenjem imena iz šešira. Nije taj predlog toliko besmislen. On je u skladu sa dominantnim duhom politike u Crnoj Gori. Takav izbor bi sve subjekte izveo na čist prostor, niko ne bi bio kriv za odsustvo dogovora, a Ustavni sud bi konačno bio u kapacitetu da odlučuje.

Tako bi se sistem donekle deblokirao, a političke elite bi iznova istrčale na teren sa razvijenim pobedničkim zastavama i već potrošenim frazama o podnetim žrtvama u borbi za slobodnu Crnu Goru.

Ali, koliko će te zastave biti korisne na izborima? Tamo ih čeka Evropa sad.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com