Srbijanka Turajlić: Častan čovek ne bi ni sedeo u ovoj Vladi

Danica Popović, Dušan Teodorović i Srbijanka Turajlić profesori su Univerziteta u Beogradu o kojima se, uz već uobičajeno blaćenje profesora Jova Bakića, prošle nedelje raspravljalo u Skupštini Srbije. Poslanik Narodne seljačke stranke Marjan Rističević objedinio ih je terminom „žuta pijavica“: stavio je znak pitanja na akademsku čestitost Danice Popović i optužio Dušana Teodorovića za izdaju, pitajući se „kakav je on to primer svojim studentima koji je pobegao u 1999. Ameriku“. Roštiljanje je zaključeno optužbama na račun profesorke Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanke Turajlić, koja je navodno omogućila Teodoroviću da se nakon bombardovanja vrati na poziciju predavača. Na sve to, u raspravu se uključio ministar prosvete Mladen Šarčević rekavši da je već o svemu obavešten, te da istražuje „da li je Srbijanka Turajlić, dok je bila savetnik Gaše Kneževića u Ministarstvu prosvete, dekretom vratila Teodorovića, što nije u domenu izvršne vlasti i narušava autonomiju univerziteta“.

„Kad vidite Šarčevića, Atlagića, Martinovića kao predstavnike vlasti, vi onda shvatite koji nivo razgovora, koji jezik ova vlast podrazumeva kao formu dijaloga koja treba da postoji u jednom društvu, i to vas, naravno, zabrine mnogo više od pojedinačnih imena koja su tog trenutka pomenuta“, ocenjuje profesorka Srbijanka Turajlić.

„VREME„: Šta je razlog da se u ovom trenutku u Skupštini raspravlja o univerzitetskim profesorima, potežu uvrede i, kao u vašem slučaju, traga za navodnim starim fasciklama? Filološki fakultet je u nekoj vrsti pravnog kolapsa, Beogradski univerzitet je vrtoglavo pao na Šangajskoj listi, traju rasprave o doktoratima Siniše Malog i diplomi osnovnih studija Nebojše Stefanovića. Kako to da ste vi tema?

SRBIJANKA TURAJLIĆ: Ne pratim redovno rad Skupštine, ali kad god sam imala prilike da čujem poslanika Rističevića, on je izgovarao najstrašnije uvrede ili na račun poslanika opozicije ili bilo koga drugog koji se usudio da javno kritikuje vlast. Reklo bi se da je to „zasipanje uvredama“ jedina funkcija koju Rističević ima u Skupštini. Trenutni fokus na akademsku zajednicu Beograda je verovatno uzrokovan svešću da je ta zajednica u prošlosti imala značajan uticaj na demokratske promene, pa bi se ovo moglo razumeti kao još jedan u nizu pokušaja da se ta zajednica zastraši i umiri. Istina je da sam već duže vreme u penziji, ali znam kakva je to zajednica bila i duboko verujem da ona ni ovoga puta neće posustati pred bilo kojim pretnjama. Teško je zamisliti da bi oni koji su život posvetili obrazovanju mlade generacije mirno posmatrali kako se na brojnim svakodnevnim primerima nipodaštavaju profesije za koje oni pripremaju te mlade ljude, i kako se potpuno urušavaju sve vrednosti u društvu u kome ti ljudi treba sutradan da žive. Ako na to pristanu, onda mogu mirne duše i da prestanu da rade jer će njihov posao izgubiti svaku svrhu, a izgubiće i ono do čega je svakom profesoru izuzetno stalo, a to je poštovanje od strane studenata.

Studenti su za vikend ponovo dali do znanja da ne pristaju na urušavanje vrednosti. Rektorat je od vikenda u blokadi, a studenti i predstavnici inicijative „1 od 5 miliona“ zahtevaju da Rektorat uputi zahtev za smenu Siniše Malog dok se ne zatvori pitanje plagiranja doktorata.

Nisam u Beogradu i ne znam tačno o čemu se radi kada je u pitanju blokada Rektorata, pa ne mogu ni da komentarišem. Prvi test je svakako plagijat doktorata Siniše Malog, koji je rektorka dr Ivanka Popović vratila na akademsku scenu, za šta joj svakako treba odati priznanje. Koliko razumem, prema postojećim pravilnicima, ta priča se mora okončati jesenas, pa je verovatno napad na pojedine članove akademske zajednice pokušaj da se i na taj način spreči bruka vlade u kojoj je ministar finansija plagijator.

Ministar prosvete Mladen Šarčević priključio se raspravi koju je Rističević prošle nedelje otvorio u Skupštini. Kaže da sumnja da ste narušili autonomiju Univerziteta, da je to protivzakonito. Kakvu ste ulogu imali u odlučivanju o tome da se akademik Teodorović vrati na svoju poziciju?

Znam da je jedan broj kolega krajem devedesetih, po donošenju Zakona 1998. godine izbačen sa posla. Neki od njih se nikada više nisu vratili, a neki jesu. Taj povratak je išao različitim tokovima. Ja sam, recimo, vodila sudski spor sa fakultetom koji je okončan u moju korist tek 2002. ili 2003. godine. Ne znam kako je to bilo u slučaju kolege Dušana Teodorovića. Kada bi ministar Šarčević bio častan čovek, on ne bi pričao o nekakvoj „istrazi“ već bi jednostavno pogledao u arhivu i utvrdio da li dokument o kome govori postoji ili ne postoji. Ali naravno, častan čovek ne bi ni sedeo u ovoj vladi.

Da li je autonomija Univerziteta u Beogradu trenutno ugrožena?

Formalno gledano, nije. Međutim, izvesno je da je zbog mogućnosti postavljanja menadžera Univerziteta, što je predviđeno novim Zakonom o visokom obrazovanju, ona pod stalnom pretnjom. To zapravo znači da je vlast, uvođenjem institucije menadžera, otvorila mogućnost da u svakom trenutku, kada oceni da joj to odgovara, oduzme autonomiju Univerzitetu. Mislim da je taj preteći „menadžerski mač“, uz već uobičajen strah pojedinih predstavnika akademske zajednice za njihove lične male sinekure, zapravo razlog što zajednica još uvek ćuti i odmerava svoje poteze. No, kao što rekoh, i tome će brzo doći kraj. Ljudi će uvideti da ni bez menadžera, ako se nastavi sa ćutanjem i nereagovanjem, Univerzitet više neće postojati.

Vlast i opozicija već nedeljama pokušavaju da vode dijalog o izborima, a Savez za Srbiju je objavio bojkot. Kako to ocenjujete?

Nema nikakve sumnje da u ovom trenutku u ovoj zemlji ne postoji ni naznaka mogućnosti za fer i demokratske izbore. Međutim, nisam sigurna da je bojkot baš jedini mogući i pravi odgovor na to stanje. Bojkotom izbora gubi se mogućnost da utvrdite koji procenat stanovništva vi zaista predstavljate, odnosno u čije ime govorite i branite stavove koje zastupate. Sa gubitkom statusa parlamentarne stranke gubi se, bar u nekoj meri, i mogućnost da sarađujete sa drugim parlamentarnim strankama i van granica ove zemlje, odnosno da budete legitiman sagovornik po nizu relevantnih pitanja. Drugim rečima, gubi se mogućnost da se krećete utabanim stazama parlamentarne borbe. Konačno, možda ne i najmanje važno, gubi se i prihod koji stranka ostvaruje iz budžeta, pa je gotovo izvesno da nijedna mala stranka ne može da preživi posle bojkota.

Sa druge strane, učešćem u izborima zaista dajete legitimitet jednoj potpuno nedemokratskoj vlasti. Bojkotom se izražava nepristajanje na učešće u prividu demokratije u zemlji u kojoj je sva vlast u rukama jednog čoveka, koji je nažalost predsednik ove države. U tom smislu potpuno razumem potrebu za bojkotom, ali se istovremeno i plašim kojim stazama će se opozicija onda kretati. Naime, čini mi se da je opredeljenje za bojkot u ovom trenutku više emotivna reakcija, u smislu očuvanja sopstvenog dostojanstva, časti, samopoštovanja pojedinca, a ne osmišljena akcija koja vodi ka konačnom cilju a to su pošteni demokratski izbori. Moguće je da taj put postoji, moguće je da ga zagovornici bojkota i vide, ali ja za sada sem opštih mesta tipa „opšte građanske neposlušnosti“, šta god to značilo, još uvek nisam ništa čula. Nedostaju mi strategija, pa i taktika dostizanja deklarisanog cilja. Sa praktične tačke gledišta bojkot podrazumeva i da nemate posmatrače izbora. To znači da će izlaznost, a i raspodela poslanika biti onakve kako vlast odluči.

Sa treće strane, ne razumem zašto se uporno vezuju parlamentarni i lokalni izbori. Čitav niz primedbi, posebno u pogledu informisanja, ne stoji na lokalu. U manjim mestima nije potrebna nacionalna frekvencija da bi se znalo ko je ko. Pored toga, u manjim mestima vlada strah od neizlaska na izbore. I da se razumemo, taj strah je potpuno opravdan jer se tamo, za razliku od Vračara, Savskog venca i Starog grada, zaista gubi posao ili proganjaju pristalice opozicije na mnogo drugih načina. Dakle, ako su ljudi u manjim mestima već prinuđeni da izađu na izbore, zar ne bi bilo logično da pokušamo da im pomognemo da se makar u svojoj sredini oslobode stege i izbore za demokratsku vlast. Konačno, ako je Imamoglu mogao u Turskoj, gde izvesno izborni uslovi nisu bolji nego u Srbiji, kampanjom od vrata do vrata da osvoji Istanbul, koji je jedno dva i po puta veći od cele Srbije, zar ne bismo mi mogli da sličnom kampanjom pomognemo jednom broju manjih mesta?

Proteste „1 od 5 miliona“ podržavate od samog početka. U poslednje vreme su u fazi zatišja. Zimus, kada je potpisan Sporazum sa narodom, bili ste kritični prema opoziciji jer nije konkretizovala zahteve. Koliko je do sada uspela da konkretizuje zahteve?

Čini mi se da je zatišje prirodna posledica previranja na opozicionoj sceni, na kojoj se ovih dana odlučuje o daljim koracima. Iskustvo me je naučilo da protest ima šanse za uspeh onda kada se njime zahteva nešto konkretno, dostižno u relativno kratkom vremenskom periodu, i kada u to uspete da ubedite dovoljan broj ljudi. Zasad nam to očigledno nije pošlo za rukom.

Koliko sam ja razumela, Sporazum sa narodom je jedan otvoren papir u kome sem nekoliko prvih tačaka ništa drugo nije precizirano. Ostatak, bar kako ga ja čitam, spisak je dobrih i časnih namera, ali mi nije poznato da se radi na njegovoj konkretizaciji. U tački 7 se nabraja čitav niz stvari koje treba obezbediti, od nezavisnog sudstva, preko regulatornih tela do izbornog zakona. Svaka od tih stvari zahteva donošenje odgovarajućeg predloga zakona, pa mi se čini da bi na tome imalo smisla raditi već sada. Na stranu što su iz sporazuma izostali stavovi o obrazovanju i kulturi bez kojih zapravo nema i ne može biti pristojne države. Ima tu čini mi se neobično mnogo posla da bi se od želja i obećanja došlo do realizacije.

Zahteve opozicije iz aprila ove godine, o formiranju zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava Regulatornog tela za elektronske medije i izbor tehničkog i uređivačkog tima Radio–televizije Srbije i Radio–televizije Vojvodine, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović ocenio je kao „smešne“ i „nerealne„.

Ako se prisetimo da je za Nebojšu Stefanovića bila smešna i tvrdnja da je plagirao svoj doktorat, onda makar svi oni koji su taj doktorat pogledali znaju da je potpuno besmisleno osvrtati se na njegove ocene. Međutim, što se mene lično tiče, ja bih se radije pozivala na predloge koje je formirala CRTA kao jedna profesionalna, nevladina organizacija koja se već duže vremena bavi izbornim procesom. Njima se ni na koji način ne mogu pripisati ni pristrasnost ni nekompetentnost, pa mi je zapravo žao što cela opozicija nije stala iza tih zahteva i time pokazala svoju opredeljenost za poštovanje profesionalnosti. Ovim svakako ne želim da kažem da je ekspertska grupa bila neprofesionalna, ali je ipak sastavljena od strane opozicije, što može da budi sumnju u pristrasnost.

Da li očekujete da bi opšti izbori na proleće mogli da donesu preokret?

Volela bih da mogu, a plašim se da ne mogu. Ne znam kuda plovi ovaj brod, ali znam da je ušao u veoma opasan uragan. I imam punu svest da o načinu dalje plovidbe ne treba da odlučuje neko mojih godina, za koga je ishod plovidbe sasvim izvestan, već oni koji će imati još puno vremena da uživaju u „dobrom moru“. To je između ostalog tema koju želim da pokrenem na prvom sledećem sastanku političkog saveta PSG-a. Suviše nas je u njemu onih koji imaju preko 70 godina. Moguće je da smo godinama sakupili neko iskustvo, možda i mudrost, ali je izvesno da danas svojim savetima pokušavamo da utičemo na tuđu budućnost, a to mi se u vremenu u kome se nalazimo čini neprikladnim.

Vučić je krajem avgusta najavio da „čistka nepodobnih kadrova u SNS–u tek sledi„, a najavio je da će stranka paralelno odlučiti „kuda će se kretati kampanja naprednjaka„. Očekujete li bržu, jaču i bolju kampanju?

Od Vučića uvek možete očekivati sve, ali plašim se ništa dobro.

Nazire li se ko bi mogao da dođe posle Vučića?

Ne volim i ne razumem pitanje „ko“. Uređenost države ne sme da zavisi od jednog čoveka ma kako sposoban ili harizmatičan on bio. Uvek mi se činilo da je pravo pitanje „šta“. Na izborima se ne bira ličnost, već politika, odnosno tip društva u kome želite da živite. Što se mene tiče, uvek sam se nadala, a i dalje se nadam, da će pobediti opredeljenje za uređenu pravnu demokratsku državu sa jakom socijalnom zaštitom njenih građana.