Slike Destila Markovića još pet dana u Modernoj galeriji

Deset slika velikog formata Milovana Destila Markovića izloženo je od prošlog meseca u Modernoj galeriji Beograd. Prethodnih 40 godina, urolane kao tepih, čamile su u podrumu i, kako je rekao medijima, i on ih sada posle toliko godina prvi put vidi.

Moderna galerija Beograd se odlučila da prikaže Destilov opus osamdesetih godina, slike iz ciklusa „Kapija harmonije“ i „Euharistija“.

Destil je jedna od retkih ikoničnih imena ovdašnje umetnosti, pa je mogućnost da se sagleda deo njegovog stvaralaštva prvi razlog zašto je ova izložba važna. Drugi je priča o osamdesetim u Beogradu, u čijem je oblikovanju umnogome učestvovao Destil Marković.

O umetniku, samo nekoliko obaveznih reči: protagonista je duha novog talasa, jedan je od pionira nove slike u Srbiji i Jugoslaviji, osmislio je koncept Transfiguralnog slikarstva, deo je galerije Studentskog kulturnog centra u vreme kad je bila centar sveta, sa Vlastimirom Mikićem je organizovao umetnički dvojac „Žestoki“ i osnovao kultni beogradski klub „Akademija“, počeo je da izučava ikone i freskoslikarstvo srpsko-vizantijskih srednjovekovnih spomenika, što će se značajno odraziti na njegovo poimanje umetnosti. Od 1986. živi u Berlinu.

Euharistia

Naslov teksta Danijele Purešević (osim nje, u katalogu izložbe o Destilu piše i Ješa Denegri) „Pre i posle Euharistije“ naglašava šta je bila prelomna tačna u opusu Destil Markovića. Održana je početkom 1985. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i smatra se jednom od najvažnijih u umetnosti osamdesetih.

„Scenična, ambijentalna celina, sa prizvukom sakralnog, kojom dominiraju slike, sa performativnim elementima, predstavljala je zbir i krunu svih njegovih dotadašnjih traganja i iskustava. On ovde ujedinjuje matrice vizantijske duhovnosti i ikonografije, sa buntovništvom, žestinom i nabojem rokenrola. Pomiruje mladalačku euforiju i vlastitu duboku intuiciju“, napisala je Danijela Purešević.

„Oslanjajući se na ćirilicu i alhemijske znake i simbole on definiše vlastito, hermetično, samo njemu razumljivo pismo, kojim stvara zapise na platnima. Srednjem veku Marković se obraća iz pozicije savremenog, medijski osvešćenog i obrazovanog pojedinca. Lišen verskih pobuda, on gradi ambijente sa reliigijskom/mističnom/ezoterijskom aromom, u vreme i na mestu gde je petokraka i dalje opstajala kao dominantan ideološki predznak.“

Ćirilica i zanimanje za ikonoslikarstvo postali su deo njegovih slika nakon boravka u koloniji „Sopoćanska viđenja“. Počeo je  da radi  na slici u prostoru, slici koja je razbijana, rasturana, ponovo spajana u neku vrstu asemblaža.

„Tada sam prvi put otkrio fresko slikarstvo, izbliza sam to posmatrao i pošto nisam ni tada bio religiozan zaintrigirao me je taj nastup, ta obrnuta perspektiva i fresko slikarstvo uopšte. Istraživao sam to polje u vreme kada se niko od umetnika nije time bavio na sceni jer nije bilo in. Istraživao sam tu obrnutu perspektivu, bio sam jedan od prvih koji je spojio savremeno slikarstvo sa vizantijskom likovnošću na minimalan način, i konceptualnu umetnost“, rekao je za „Danas“.

Njegova manifestna izložba, kako je ocenjuje Danijela Purešević,  je „Fragmenti slike“ u SKC-u 1982. „Sliku dekonstruiše, cepa, ambijentalizuje – njen prostor proširuje na celokupni volumen galerije, tretirajući ga kao sakralni prostor, kao hram.“ Međutim, ovo nepoštovanje forme, ispričao je Destil  portalu Nova.rs, nije se dopalo njegovom profesoru.

„ Bio sam na klasi Zorana Petrovića i odlepio je koliko sam dobar, zavoleo me je, maltene posinio. Ali, meni je pukao film, nisam bio zadovoljan formom, onim kvadratom slike i počeo sam da ih cepam. Jedini sam u svojoj klasi uramljenu sliku počeo da kidam, dekonstruišem. Bunt se javio, i počeo sam da kolažiram radove, papir na papir i cepanjem ih ponovo spajam. Nervirao me je taj ustaljeni način slikanja. Akademija je u ono vreme bila vrlo konzervativna, držali su se francuske škole slikarstva. No, za mene to nije bilo aktuelno. Imao sam dvadesetak godina, slušao pank i nju vejv i što bih slikao seno u livadama ili pastoralnu idilu“, priča Marković.

Kad je doveo profesora na izložbu u SKC-u, „razočarao sam ga i nije hteo da mi da potpis. Otišao sam onda u klasu Stojana Ćelića, jer je bio savremeniji, otvoreniji i kod njega završio studije.“

Izložba u Modernoj galeriji Beograd otvorena je do 7. novermbra.

S.Ć./Danas/Nova.rs

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com