Skidanje zaštite sa Generalštaba je kulturocid i krivično delo

Jučerašnja informacija da je direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture podnela ostavku zato što nije htela da udovolji zahtevu Ministarstva ekonomije i inicira proces ukidanja zaštite na kompleksu Generalštaba je tačna.

Drugi deo ove informacije, da će ovih dana biti postavljen naslednik Dubravke Đukanović, neko ko će biti voljan da uradi to što ona nije htela, još uvek nije potvrđen ali ga po prirodi stvari – jer Zavod ne može bez direktora, treba uskoro očekivati.

Reakcije javnosti, naročito stručne, su velike, pogotovo što je sad jasno da država hoće da proda i srušo Generalštab iako je zaštićeno kulturno dobro, i da će učiniti sve da to postigne. Takođe, i da ni malo ne uvažava mišljenje struke koja je nedvosmisleno protiv toga. Podsetimo da je od pre dve nedelje 30  udruženja, naučnih i stručnih institucija iz Srbije i 6000 pojedinaca potpisalo Deklaraciju o sudbini Generalštaba i Beogradskog sajma.

Čin pravnog nasilja

Govoreći za „Vreme“ o ovome, arhitekte Borislav Stojkov i Miljan Salata, jedni od inicijatora i autora Deklaracije, pre svega su želeli da daju “punu podršku koleginici dr Dubravki Đukanović“ smatrajući da je „.takva stručna i moralna hrabrosti nažalost kod nas retko viđena.“

Takođe, podržavaju i „nameru konzervatora Zavoda da javnom izjavom očuvaju svoj stručni i naučni integritet, i etičko dostojanstvo struke zaštite kulturnih dobara. Podržavamo njihov otpor pritiscima vlasti i investitora da ruše i grade nešto što direktno ugrožava ili čak uništava kulturni lik i identitet Beograda i drugih gradova Srbije.“

Arhitekte Stojkov i Salata ističu da bi „dovođenje nove ličnosti na čelo Zavoda, predstavljalo  dokaz da struka i moral nisu od značaja za ovako osetljivo pitanje, već nametanje političke volje za sprovođenje nezakonitih radnji o čemu su donosioci odluka odlučili po sopstvenoj volji bez angažovanja stručnjaka i javnosti.“

Kažu da je „skidanje statusa zaštite kulturnog dobra čin pravnog nasilja kojim se suspenduje pravni poredak Republike Srbije. Član 89. iz Ustava nalaže: ’Svako je dužan da čuva prirodne retkosti i naučno, kulturno i istorijsko nasleđe, kao dobra od opšteg interesa, u skladu sa zakonom.’

Naglašavaju da je „zgrada Generalštaba zaštićena zakonom, pre svega kao kulturno dobro i jedino delo arhitekte Nikole Dobrovića na teritoriji Srbije. Područje uz ulicu Kneza Miloša je deo prostorne, kulturno-istorijske celine  dok su objekti sa kojima Generalštab deli parcelu, dakle zgrada starog Generalštaba i Muzej grada Beograda su takođe zaštićeni zakonom kao kulturna dobra. Javnost možda nije upoznata da se na ovoj lokaciji nalazi i ostaci stare kasarne Miloša Obrenovića iz prve polovine 19. veka. Kasarna na uglu Nemanjine i Resavske ulice je takođe zaštićena.“

„Takav nasilni postupak skidanja zaštite sa svih pomenutih kulturnih dobara u upravno administrativnom centru Beograda i naše države mogli bi kvalifikovati kao svojevrstan KULTUROCID što ima karakter krivičnog postupka.“

Foto: Media centar

Struka je pod pritiskom vlasti

Struka se odavno ništa ne pita, ocenjuju arhitekte Stojkov i Salata, „jer u zavodima rade stručnjaci pod pritiskom pretnje gubljenja posla, diskvalifikacije sa radnog mesta i slično, ukoliko ne slušaju naloge vlasti.“

„Ocenjujemo da struka koja brine o kulturnoj baštini Srbije i brine o liku i identitetu naše građene sredine, zahteva pored stručnosti i objektivnost i slobodu primene stručnih merila. Pokret arhitekata, urbanista, građevinskih i drugih inženjera, konzervatora, pravnika i ekonomista, koji je formiran u proteklim mesecima, predstavlja odgovor na ovako duboku krizu u našem društvu.“

Ističu da su „institucije uzurpirane od strane moćnih elita, a da javnost u najširem smislu nije transparentno obaveštavana o ugovorima i transakcijama vezanim za javna dobra. Novac kao merilo nije i ne sme da bude jedini kriterijum kada je u pitanju razvoj građene sredine. Pogotovo, ako je reč o najverovatnije koruptivnim radnjama od kojih ni najmanje nije oslobođena Trampova porodica.“

„Ovde najviše strada naša zajednica (grad Beograd) koja im ustupa lokaciju i kulturna dobra. Naučne i stručne institucije nužno moraju imati autonomiju da primene objektivna merila u svom radu“, kažu inicijatori Deklaracije.

Deklaracija je javno dobro

Podsećaju da je Deklaracija o sudbini Beogradskog Sajma i Generalštaba poziv na okupljanje naučnih i stručnih institucija ali i građana, kako bi se suprotstavili pomenutom pravnom nasilju, i u tom kontekstu kažu da je „primarni cilj da sačuvamo Sajam i Generalštab od uništenja, da pokrenemo širi društveni dijalog o arhitekturi i planiranju i time vratimo svoju profesiju u fokus javnog života u Srbiji.“

„Mi smo dugo bili marginalizovana i fragmentirana profesija koja je previše ćutala o ozbiljnim problemima urbanizma i arhitekture u našem društvu, i sve jače uloge investitora i sumnjivog novca u gradovima Srbije. U proteklih nekoliko nedelja naša profesija je doživela pravu renesansu u medijskom prostoru. Sve je to direktan reciprocitet naše složnosti za ova složena društvena pitanja. Takav konsenzus jedne struke je bez presedana u našem društvu od kada živimo u ovakvom političkom sistemu.“

„Nikada za ovih 10 i više godina, koliko je nama poznato, ni jedna struka nije ovako glasno i složno institucionalno odreagovala na određeni društveni poremećaj. Deklaracija predstavlja javno dobro svih građana koja argumentuje svaki vid otpora prema KULTUROCIDU koji se pokušava sprovesti u Srbiji“, naglašavaju Borislav Stojkov i Miljan Salata.

Nije normalno ali jeste očekivano

Arhitekta Bojan Kovačević i takođe jedan od inicijatora i autora Deklaracije, kaže za „Vreme“  da je u „nekom poodavnom razgovoru u Narodnom muzeju izgovorio, u trenutku, naizgled samo trenutni komentar: ‘Nije normalno ali jeste očekivano’. Više se ne sećam šta je tome tada bio povod. Sada živimo u permanentnosti te, pokazalo se, sentence“.

„Ministar finansija i potpredsednik Vlade naređuje direktorki Republičkog zavoda šta mora da uradi! Ovde ne može biti rečeno šta bi trebalo, šta bi moglo biti urađeno… Nego šta mora, ili da ide. Nepojamno je gde smo stigli sa tim truckanjem niz stepenik po stepenik do ove ne više autokratije nego diktature, lepo je neko ovih dana to distingovao. Sticajem okolnsti, bio sam konsultovan pre, ima tome nekih oko deceniju i po, kada je takođe iz Vlade, mislim da je bilo Ministarstvo privrede u pitanju, inicirana mogućnost ukidanja zaštite Generalštabu ali su organi i ličnosti iz Zaštite ‘objasnili’ nadležnima da se ništa nije promenilo u odnosu na inpute kada je donošena. I doviđenja.“

Arhitekta Kovačević ističe da „u svemu ima jedan detalj koji niko ne pominje: akt ondašnje Vlade o proglašenju potpisao je tadašnji potpredsednik Vlade eminentni ekonomista prof. Miroljub Labus. U rukopisu njegovog doktorata, siguran sam, nikako ne bi moglo pisati da je Srbija najveći proizvođač pamuka. Zato stvari i idu ovako.“

Naslednik Dubravke Đukanović može biti „naslednik de iure ali teško da će biti de facto, jer bi bio red da bude arhitekta, doktor nauka i da je kadar da kaže zbogom, jer inače ima još neku svoju stručnu delatnost.“

Osoba koja će da odradi slučaj

„ Ovde je, u celoj priči, prikrivena još jedna stvar, a to je da su institucije razvaljene i unutrašnji stručni konsalting ne funkcioniše, recimo da se sastane Stručno veće, ako ga ima, i da saborno verifikuje stav institucije koji direktor samo overava. Ne! Odavno se radi da bude nađena jedna osoba iz redova zaposlenih koja ‘obradi slučaj’ a onda rukovodilac potpisuje i pečati to kao izlazni stav koji glumi odluku institucije.“

Nada se da „sada neće, a u zavodima ima raznih struka, za pitanje Generalštaba biti zadužen neki etnolog, bez uvrede, ili ko drugi ko se sa aspektima vrednovanja i zaštite moderne arhitekture sreće kad posećuje Novi Beograd, recimo.“

Posle ovoga potpisnici Deklaracije ne mogu, kaže, da urade „ništa neočekivano. Mi smo kao profesionalci i predstavnici reprezentativnog masovnog skupa u aprilu mesecu, koji nas je ovlastio za dalje elaboracije i saopštavanja, negde očekivali ovako srljanje vlasti. Zapravo, jedina opcija koja nas je pomalo tištila bila je da se ne oglase uopšte. Ovako, ipak nam je svima dostupna slika događanja i stremljenja.“

Nesrećni spot

„Pogledajte samo onaj nesretni, po vlast, spot koji ‘osuđuje otuđenje simbola Beograda’! Pa šta drugo rade nego upravo to, masakriranje grada i gradske memorije. Poturaju nam jeftine zamene teza da se ne kaže eksplicitno da će Generalštab biti srušen, ili kasapljen, ali tako da svi vide šta bi se toliko veliko gradilo i gde.“

Bojan Kovačević ističe da „Deklaracija već ima toliku podršku sa svih mogućih strana da zaista ne razumem ko je i kako mislio da će ovo ići. Hvala onom anonimcu iz stafa Generalštaba koji je poslaniku Jovanoviću zvanom Ćuta prosledio kopiju dokumenta kojim je ovo sve počelo. Podsetiću vas da grčka reč polis ne znači samo grad kao kuće i zidove već i stanovništvo. Deklaracija je politička stvar onoliko koliko su građani Beograda stvarno građani. Osim puka iz tzv. Beograda na vodi, dakle navodnih Beograđana.“

Ostavka nema nikakav značaj

Vladimir Pajić, predsednik GO Pokreta slobodnih građana kaže za „Vreme“ da  „mandat direktorke Dubravke Đukanović je obeležen daljim rušenjem kulturnog nasleđa, ukidanjem statusa prethodnih zaštita, devastacijom kuća i vila iz međuratnog perioda i bezbrižnim razvojem megalomanskih uništiteljskih projekata. Njena ostavka, kao i eventualna ostavka Olivere Vučković, direktorske Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture je morala da dođe mnogo ranije. Sada to nema nikakav značaj. Naročito ne moralni i profesionalni“.

Pajić smatra da je „ukidanje statusa kulturnog dobra izdaja nacionalnog interesa očuvanja kulture i kulturnog nasleđa. Zgrada Generalštaba je izuzetno važna i može i mora biti obnovljena u skladu sa zakonom i pravilima struke. Borićemo se na svaki način da to toga ne dođe. Generalštab nije njihova dedovina već nasleđe svih naših sugrađana“.