Poslednji pioniri u SFRJ: Inicijacija pred fajront

Septembar je bio kišovit, a novembar surovo hladan. Bila je 1989, „Antina godina“ i dinar je bio konvertibilan. Pojma nisam imala šta to znači, ali učiteljica je insistirala da joj prilikom plaćanja ekskurzije saopštimo da plaćamo toliko i toliko konvertibilnih dinara. S obzirom na ushićenje u njenom glasu, pretpostavljala sam da je to nešto mnogo dobro. A i jeste nam bilo dobro. Bilo je para, imalo je šta za njih da se kupi. Te godine dobila sam čak tri barbike, ljubičasti radio i set za šminkanje za devojčice sa sve toaletnim stočićem. Pošla sam u prvi razred. Kupili smo najlepše novogodišnje ukrase, uvoz iz Italije. Sve babe i dede bili su živi i na broju. Brat je naučio da kaže „č“. Dolazili su prijatelji iz Zadra, Nina, Sarajeva. Imam utisak da su svi bili vedri i nasmejani. Danas znam da je bilo tako zato što je uvek najlepše pred – fajront.

Kao i u većini drugih, u učionici I/4 jedne osnovne škole u Kragujevcu visila je, iznad table, Titova slika. Mislim da sa šest i po godina nisam imala nekakav odnos prema toj slici i čoveku na njoj. Mnogo veću pažnju obraćala sam na nešto što je bilo okačeno pored table. Na velikom belom hamer-papiru, krupnim slovima, jedan ispod drugog stajali su pridevi: pošten, iskren, odan, neumoran, istrajan, radan. Početna slova svake reči bila su podebljana i davala reč „pionir“. Sve u vezi sa tim me je jako brinulo.

Odan, istrajan i neumoran

Nasmejani klinac sa crvenom maramom i plavom kapom, čija je slika stajala u bukvaru uz slovo P, delovao je kao nedostižni ideal, verovatno, svakom malom štreberu, kakva sam i sama bila. Nije teško biti pošten i iskren, tome su me naučili pre polaska u školu. Nisam znala šta znači „odan“ i „istrajan“ i to me je plašilo. Ali, najviše su me brinule dve preostale osobine svakog pravog pionira. Kako biti neumoran, kad se svako ponekad umori, pa mora malo da prilegne? I kako biti radan, kad mi je škola dozlogrdila već posle tri nedelje, jer me je mrzelo da ispisujem celu stranu kose tanke i uspravne debele? Naslućivala sam još onda nešto što će se kasnije više puta potvrditi: rad je dobrim delom besmislena i tek dalekosežno isplativa aktivnost.

IMG-3952

Svaki nestašluk ili grešku pratio bi komentar učiteljice da treba da budemo bolji jer ćemo jednog dana biti pioniri. Sve to doprinelo je da u mojoj glavi pionir postane nešto nadljudsko, bezgrešno i iznad svega – nedostižno: nikada neću biti dovoljno dobra da to postanem. Bitno je napomenuti da nisam imala nikakvu predstavu o tome šta je, uopšte, taj pionir. Znala sam da nije zanimanje, jer pioniri su, iako stariji od mene, ipak deca, a deca nemaju posao. Bila je 1989. godina, stvari su već polako krenule do vraga, pa je moja generacija ostala uskraćena za ideološki podoj kojim su bili počašćeni svi rođeni od 1942. nadalje.

Konvertibilni dinari za kape i marame

Sve svoje predstave o pionirima formirala sam sama, na osnovu belog hamera koji je visio pored školske table, nekoliko fotografija iz bukvara i nekoliko učiteljičinih opaski. Sletovi, radne akcije, štafete i Dan mladosti za nas su dobijali značenje tek u kasnijim godinama i nikada u školi, već iz razgovora starijih, iz njihovih sećanja, stavova i razmišljanja. Mi smo znali da nam je zastava plavo-belo-crvena i da ima petokraku, da grb ima šest baklji zbog šest republika u Jugoslaviji, da je predsednik naše zemlje Janez Drnovšek i to je bilo sve.

A onda se dogodilo nešto od čega mi se krv sledila. Učiteljica je ušla u razred i, za moje tadašnje poimanje situacije, krajnje neobavezno saopštila da, ako hoćemo, do dana tog i tog donesemo toliko i toliko „konvertibilnih dinara“ za kape i marame. Bila sam zgranuta. Ako hoćemo? Moj nedostižni ideal, prva želja i cilj koji nisu mogli da ispune mama i tata, već je sve zavisilo od mene, od toga koliko sam poštena, iskrena, odana, neumorna, istrajna i radna, prvi strah od neuspeha, prvi uzrok sumnje u sebe, bio je stvar ličnog izbora.

Postati pionir bilo je isto kao ono, nekoliko dana ranije, kad me je deda odveo za ruku i učlanio u dečju biblioteku. Drugi šok bio je uzrokovan time što prijem u pionirske redove nisam očekivala tako brzo. Pa, tek što sam pošla u prvi razred. Zar ne bi trebalo još malo sačekati, ne bih li nekako dorasla tom odgovornom zaduženju?

Lekcija iz blasfemije

Roditelje uopšte nisam uključivala u ovu priču. Ali, za pionirsku opremu bio je potreban novac, a moj jedini izvor prihoda u to vreme bili su njih dvoje. Došla sam iz škole, zatražila i rekla čemu su sredstva namenjena. Otac me je zbunjeno pogledao i upitao: „A, ti to želiš?“ Majka je razmišljala praktičnije: „Šta ti je, bre, to će ionako da ukinu.“ Usledilo je ubeđivanje, u najvećoj meri uzrokovano time što nisam ozbiljno shvaćena. Zadirkivali su me, podsmevali se pionirima, ali na kraju su ipak dali pare.

Gledano iz ove perspektive, tada sam od roditelja dobila prvu lekciju iz omiljenog porodičnog sporta – blasfemije. Posle toga, nikada mi se više nije desilo da na bilo šta gledam sa pobožnim strahom s kojim sam na početku školovanja gledala na pionire. Ipak, ne mogu da se ne pitam da li bih istu lekciju dobila da je bilo neko drugo vreme, da poštenje, iskrenost, odanost i tako dalje, nisu već postale devalvirane vrednosti? Da li su naslućivali šta dolazi, pa su me pripremali, učeći me da svet oko sebe uvek posmatram sa distance?

Šta god da je bilo u pitanju, popustili su pred mojim molbama, čime su stvoreni svi uslovi da postanem pionirka. Zapravo, skoro svi. Nisam imala plavu suknju. To jest, imala sam, ali svetloplavu. Želela sam faltanu, u onoj socrealističkoj nijansi tamnoplave koja me oduvek asocirala na radnički mantil. Mama je kupila materijal, iskrojila suknju, baba je faltala, faltala i faltala, dok nisam bila u potpunosti zadovoljna.

29. novembar 1989.

Konačno, došao je i taj dan: 29. novembar, sreda. Izletela sam iz kreveta i brže-bolje navukla sveže ispeglanu belu košulju. A onda, još jedan šok: napolju je sve zavejano, temperatura se pošteno spustila ispod nule, pa tanušna suknjica na falte ne dolazi u obzir. Crne lakovane cipele mogu da prođu, ali samo pod uslovom da ih ponesem u kesi, a da do škole odem u postavljenim čizmama. Šta sam mogla, osim da pristanem? Jedno je kad se sa nepunih sedam raspravljate s roditeljima oko ideoloških papazjanija, a sasvim drugo kad oni brinu o vama. Razlika je u tome što u ovom drugom slučaju nema nikakve šanse da pobedite u raspravi.

I tako sam u Savez pionira Jugoslavije ušla u kariranoj crno-beloj suknji od vunenog štofa. Danas, kad gledam slike sa tog događaja, vidim jednu prilično raspadnutu i neusaglašenu četu pionira. Poneko u džemperu ili farmerkama, devojčice u pantalonama, mnoštvo pogrbljenih, ili, još gore, onih koji su preterano revnosno reagovali na komandu „Ispravi se!“, pa izgledaju kao da, daleko bilo, imaju „pileće grudi“. Sve u svemu, ni nalik onoj homogenoj masi vesele dečurlije u pod konac istim belim košuljama, koju smo gledali na slikama.

Ali, tu nije kraj seriji razočaranja. Odveli su nas u svečanu salu. Hor je već bio postavljen na malenoj pozornici. Bilo je, kao i obično, malo problema sa mikrofonom. Obratio nam se direktor škole, nešto izdeklamovao, dobio aplauz i nestao. Na redu je bila literarna sekcija i čitanje sastava na prigodnu temu. Učiteljice su se probijale kroz masu đaka ne bi li izdelile čvrge onima koje je već počela da hvata nervoza.

Titovke bez petokrake

Dosadu je prekinula devojčica koja je vodila program, pročitavši da u našoj školi ima 1500 učenika i sedamdeset dva i po (!) nastavnika. Konačno, stiglo je na red ono zbog čega smo se okupili. Učenice sedmog razreda podelile su se u ekipe od po tri i, noseći nekakve ogromne poslužavnike na kojima su bile kape i marame, zaređale kroz salu kako bi nas sve opremile.

Tu mi je sistem zadao odlučujući udarac: titovke nisu imale petokrake, a umesto da nam vežu marame, krajeve su provukle kroz neko glomazno prstenje od bele plastike! To me je dotuklo. Ono na šta sam sebi ličila bilo je tek daleka asocijacija na ono što sam želela da budem. Nisam bila pionirka, bila sam pokušaj pionirke.

Ipak, pomoći nije bilo. Progutala sam knedlu, zadržala suze i nekako se sabrala da bih položila zakletvu. Neko, ne sećam se više ko, čitao je, a mi smo ponavljali. Zakleli smo se da ćemo voleti našu samoupravnu domovinu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.

Posle nas više nikom nije bilo ni na kraj pameti da to radi. Samoupravljanje je svima dosadilo, „domovina“ je zamenjena „otadžbinom“, a u mukama su umrli i socijalizam i federacija i Jugoslavija.

Vuk je zamenio Tita

Da će tako biti, trebalo je da mi bude jasno još na samoj priredbi. Hor nije pevao pionirske pesme, već jednu dozlaboga tužnu, čiji je refren glasio: „Srce moje igra, bije, sve se previja, čini mi se, dušo moja, da je Srbija“. Ništa Jugoslavija, ništa Tito, ništa bratstvo i jedinstvo. Samo Srbija. Onda nisam ni razmišljala o tome, ali sad shvatam da je uprkos barbikama, konvertibilnom dinaru i italijanskim novogodišnjim lampionima, pakao već bio uveliko počeo.

U kratkim crtama, moja inicijacija u Savez pionira Jugoslavije izgledala je tako što su nam pokupili pare za kape i marame, odveli nas u svečanu salu, okačili nam iste, hor je nešto otpevao, a onda su poslali svakoga tamo gde su mislili da mu je mesto: decu kući, a titovke, crvene marame i Jugoslaviju u zaborav.

Sledeća školska godina počela je bez Titove slike iznad table. Na njeno mesto okačen je portret Vuka Karadžića. Nova slika bila je nešto manja od svoje prethodnice, pa je pored drvenog rama bila uokvirena još jednim. Škola, pretpostavljam, nije imala novca za krečenje: na mestu na kom je nekad stajao Tito zid je bio malo svetliji.

Pionirska zakletva

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
i ideje za koje se borio drug Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com