Na današnji dan

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 2

Kraj: Talibani u Kabulu

Foto: AP Photo

15. 8. 2022. / 8.39

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu

Konačni kolaps dvadesetogodišnje zapadne misije u Avganistanu ličio je na američko povlačenje iz Sajgona. Samo nekoliko sati nakon što su talibani 15. avgusta ušli u glavni grad Kabul, masa preplašenih ljudi, prevodilaca, aktivista NVO i drugih saradnika zapadnih okupacionih snaga provalila je na aerodrom

Manje od mesec dana pre dvadesete godišnjice napada na SAD 11. septembra 2001. godine, oblak dima se podigao iznad američke ambasade u Kabulu dok je osoblje žurno palilo dokumenta, a zatim pre odlaska skinulo zastavu sa zvezdama i prugama i vojnim helikopterom se prebacivalo do aerodroma. Tamo su nastale prilično ponižavajuće scene za administraciju američkog predsednika Bajdena, koji je situaciju pratio iz Kejmp Dejvida.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 3
Kabul: Paničan beg iz Avganistana / Foto: AP Photo

Samo nekoliko sati nakon što su talibani ušli u Kabul, masa preplašenih ljudi, prevodilaca, aktivista NVO i drugih saradnika zapadnih okupacionih snaga provalila je na aerodrom. Stotine njih uspelo je da se popne na poluotvorenu rampu u nameri da se probije u avion C-17 američkih vazdušnih snaga koji je, sa već ukrcanih oko 640 ljudi, kretao iz Kabula u Katar. Posada nije blagovremeno zaustavila avion i tri osobe su poginule nakon pada sa donje strane aviona za koji su se držali. Američka vojska je pucala u vazduh, a neki izvori kažu da su vojnici ubili dva naoružana muškarca.

Upravo takvu, "sajgonsku" sliku zavšnice Pentagon je pokušao da izbegne kada je hitno poslao u Kabul 3.000 američkih vojnika radi evakuacije 4.000 američkih diplomata i činovnika. Diplomatama je naloženo da pre evakuacije unište osetljiva dokumenta, kao i sve parole i insignije koje bi talibani po ulasku u Kabul mogli da spaljuju u reklamne svrhe.

Završna ofanziva talibana

Ben Beri, bivši brigadir britanske vojske, a sada viši saradnik britanskog Instituta za strateške studije, kaže za Bi-Bi-Si kako teško da može da se napiše bolji plan od onog koga su se u završnici držali talibani. Fokus talibanskih napada bio je na severu i zapadu, a ne na njihova tradicionalna južna uporišta. Takođe su zauzeli ključne granične prelaze i kontrolne punktove, odvajajući tako neophodne carinske prihode od vlade bez novca. Poslednjih dana talibani su osvojili drugi i treći najveći grad u zemlji, Gazni i Herat, a u petak 13. avgusta i Laškar Gah, glavni grad provincije Helmand.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 4
Vojnici poslati da evakuišu britanske građane / Foto: AP Photo

Pojačali su ciljana ubistva ključnih zvaničnika, aktivista za ljudska prava i novinara.

Teže je definisati strategiju avganistanske vlade, čiji su se ministri svađali. Svodila se na bezuspešne pokušaje da se pridobiju plemenske vođe sa kojima su uspešnije radili talibani, na smenjivanje generala i obećanja da će vlada povratiti svu teritoriju koju su zauzeli talibani, a zvučala su šuplje.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani je 11. avgusta doputovao u severnu prestonicu Mazar-e Šarif, na bogatijem i industrijski razvijenijem severu blizu granice sa Uzbekistanom i Tadžikistanom, kako bi o formiranju antitalibanske koalicije razgovarao s vođom Tadžika na severu Avganistana Ata-Mohamadom Nurom i maršalom Abdul-Rašidom Dostumom, liderom Uzbeka. Dostum je nekada bio saveznik komunista, kasnije saveznik talibanima, a nakon pada prve talibanske vlade 2001. godine kao saveznik NATO-a vladao je Mazar-e Šarifom (u decembru 2001. pokazao je lojalnost masakriranjem 2–3.000 talibanskih i arapskih zatvorenika, pod odobravajućim pogledom obaveštajnog osoblja).

U subotu uveče, 14. avgusta 2021, tok događaja bio je suprotan: talibani su praktično bez pucnjave ušli u Mazar-e Šarif, a sat kasnije avganistanske snage su grad žurno napustile potpuno zakrčivši kolovoz džipovima i uputile se ka čuvenom Mostu prijateljstva preko reke Amu Darje, koji povezuje Avganistan sa Uzbekistanom (sada se zove Termez-Hairaton). Preko tog mosta su 1989. godine prošle poslednje jedinice sovjetskih trupa kada su napuštale Avganistan.

Duboka zavera

Vođa zajednice Tadžika Ata-Mohamed Nur je napuštanje Mazar-e Šarifa objašnjavao saznanjem da je sva vladina i vojna oprema prebačena talibanima, kao rezultat organizovane i kukavičke zavere. "Organizovali su zaveru da uhvate maršala Dostuma i mene, ali nisu uspeli", tvitovao je, a potom poslao i poruku da je slična sudbina zapretila Kabulu, jer je "zavera veoma duboka".

Ata-Mohamed Nur i maršal Dostum su navodno uspeli da odu u Uzbekistan, u koji se prebacilo i 700 avganistanskih vojnika, među kojima je 158 vojnika i civila stiglo pešice prešavši graničnu reku Amu Darju. Uzbekistanska PVO je srušila jedan avganistanski avion čiji su se piloti katapultirali. Na aerodromu Termez, na jugu Uzbekistana, prisilno su sletela 22 avganistanska vojna aviona i 24 vojna helikoptera, navodi se u saopštenju državnog tužilaštva Uzbekistana.

Pad Džalalabada

Nakon Mazar-e Šarifa, talibanske snage su zauzele poslednji veliki grad koji im nije bio u rukama – Džalalabad, i zapečaćena je sudbina Kabula u koji se slilo oko 250.000 izbeglica, uglavnom žena sa sitnom decom. Procene Vašingtona da će se Kabul držati možda i 90 dana, svakim satom pokazivale su se sve pogrešnije. Međutim, suprotno očekivanjima, nije došlo do juriša talibana na prestonicu Avganistana, ni do uličnih borbi, niti do napada na predsedničku palatu, u kojoj se iza kulisa odvijala završna drama vlade predsednika predsednika Ašrafa Ganija.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 5
Talibani u Predsedničkoj palati u Kabulu / Foto: AP Photo

Rasplet je usledio u nedelju uveče, 15. avgusta, kada je agencija AP javila da se talibani spremaju da iz predsedničke palate upute apel u kojem će najaviti oživljavanje Islamskog Emirata Avganistan (tako talibani nazivaju svoju nepriznatu državu, koja je postojala u periodu od 1996. do 2001. godine). Na kraju tog konfuznog dana pojavili su se TV snimci na kojima se videlo kako nekoliko talibana s obaveznim automatima na grudima luta sobama predsedničke palate Arg, koja je istorijsko sedište moći u Avganistanu, kako skidaju zastave Avganistana i zamenjuju ih svojima.

Kraj dvadesetogodišnje američke misije

Američka dvadesetogodišnja misija u Avganistanu konačno se urušila u tu nedelju, 15. avgusta, kada je predsednik Ašraf Gani pobegao. Ruski mediji javljaju da se prebacio do helikoptera u konvoju od četiri automobila, u kojima je bilo toliko nakrcanih dragocenosti da sav novac koji je poneo nije mogao da stane u helikopter. Slika je možda preterana, ali nije neuobičajena u opisima sloma režima. Londonski "Tajms" piše kako let predsednika Ganija pokazuje da američki poslušnik nikada nije bio sposoban za taj posao i da izgleda da niko ne zna šta dalje. Ni ministri njegove vlade nisu bili obavešteni da je predsednik pobegao, poput ministarke obrazovanja, koja je za Bi-Bi-Si govorila da ne zna kakva će biti njena sudbina i sudbina njene porodice.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 6
Predsednik SAD Džo Bajden u Beloj kući 16. avgusta 2021. / Foto: AP Photo

Prema ekspertima sa kojima je razgovarao petrogradski "Komersant", tako brz ishod mogao bi biti i rezultat prećutnih dogovora između Sjedinjenih Država, talibana i Pakistana, koji je, po toj spekulaciji, zadužen da bdi nad Avganistanom. Na postojanje takvih sporazuma upućuju mnoge neobične predaje vladinih jedinica talibanima, gotovo bez borbe, prvo u skoro 200 ruralnih okruga, zatim u 30 avganistanskih gradova i, na kraju, u Kabulu. "U istom redu je i naglo odustajanje Sjedinjenih Država od ranije obećane vazdušne podrške avganistanskim snagama bezbednosti na bojnom polju", procenio je za "Komersant" Andrej Serenko, direktor analitičkog centra Ruskog društva politikologa.

Baradar i "mitska ideja“

Kao neprikosnoveni pobednik 20-godišnjeg rata pominje se Abdul Gani Baradar, talibanski lider oslobođen iz pakistanskog zatvora na zahtev SAD pre manje od tri godine. Rođen je u provinciji Uruzgan 1968. godine, borio se u avganistanskim mudžahedinima protiv Sovjeta 1980-ih, a kada je 1992. godine zemlja zapala u građanski rat između suparničkih vojskovođa, Baradar je u Kandaharu postavio medresu sa svojim bivšim komandantom i zetom Mohamadom Omarom. U petogodišnjem talibanskom režimu Baradar je obavljao niz vojnih i administrativnih uloga, a do trenutka kada su SAD napale Avganistan bio je zamenik ministra odbrane. CIA mu je ušla u trag u Karačiju 2010. i u februaru te godine ubedila pakistansku obaveštajnu službu da ga uhapsi.

Međutim, 2018. godine stav Vašingtona se promenio i avganistanski izaslanik Donalda Trampa Zalmaj Halilzad zatražio je od Pakistanaca da oslobode Baradara kako bi mogao voditi pregovore u Kataru, na osnovu uverenja da će se zadovoljiti dogovorom o podeli vlasti, što jedan bivši američki zvaničnik naziva "nekom vrstom mitske ideje". U februaru 2020. Baradar je potpisao sporazum sa SAD u Dohi, što je Trampova administracija pozdravila kao proboj ka miru, ali koji se sada čini samo kao inscenacija ka potpunoj pobedi talibana. Trebalo je da uslede razgovori o podeli vlasti između talibana i kabulske vlade Ašrafa Ganija, ali su propali. Baradar i talibani su neko vreme čekali da Amerikanci odu i pripremali poslednju ofanzivu.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 7
Beg iz Sajgona 1975. / Foto: AP Photo

Si-En-En je, pozivajući se na izvor koji je upoznat sa pregovorima, javljao da je specijalni predstavnik SAD za Avganistan Zalmaj Halilzad zatražio od talibanskih boraca da ne uđu u Kabul sve dok se američki državljani ne evakuišu. Dok su nad Kabulom cirkulisali helikopteri kojima su se Amerikanci evakuisali iz "zelene zone", ulice su bile zakrčene automobilima zbog pokušaja ljudi da pobegnu iz opkoljenog grada, u kome se očekivao napad talibana.

"Ekonomist" piše kako se u Kabulu sakrivaju knjige, kako su žene bez burki tražile prodavnice u kojima bi ih mogle kupiti, i kako su mnogi, kada su shvatili da talibani stižu, trčali kući da unište dokaze o svojim vezama sa zapadnjacima ili sa bišom vladom. U magli rata kolale su vesti ili glasine, poput one da su talibani negde bičevali neku ženu koja je nosila bele cipele jer to smatraju uvredom za svoju zastavu, da su neke od žena među 250.000 izbeglica na ulicama Kabula tvrdile da su pobegle zato što su neki talibani tražili da im daju ćerke da bi se njima oženili.

Snage avganistanske vlade su se istopile, izbila je pljačka, a nekoliko sati kasnije talibani su tvrdili da su njihovi ljudi ušli u Kabul u kome su vladali panika i bezvlašće, jer je to bilo neophodno za uspostavljanje reda. S automatima na grudima su paradirali, onako važni, po gradu. Šenlučenje im je bilo zabranjeno, ali su se u gradu čuli sporadični pucnji.

Atmosfera je podsećala na lalinsku izreku: "Ma neka rata, samo da ne dođe oslobođenje!"

"Vlasnici franšize“

Talibani su 17. avgusta objavili opštu amnestiju vladinih činovnika kojima je, kako je javila agencija AFP, naloženo da produže rad. Ruska agencija TASS prenosi vest avganistanske agencije Kaama press da su žene demonstrirale u Kabulu tražeći da se neki od položaja u budućoj vladi dodele ženama. Prema toj agenciji, talibani s oružjem u rukama 17. avgusta bili su manje vidljivi u Kabulu, u kome je saobraćaj na ulicama postao življi, a javni prevoz je obnovljen. Šef talibanske vojne komisije Mulavi Jakub je u audio-obraćanju svojim podređenima naredio da ne ulaze u privatne domove Avganistanaca, prvenstveno u Kabulu, i da niko ne sme nikome uzeti automobil jer će proces preregistracije vozila početi kasnije. Tvrdi se da su talibani hapsili neke kriminalce koji pljačkaju civile pod maskom pripadnika talibana. Nova vlast saopštava da su obrazovne institucije i dalje otvorene za muškarce i žene, ali da ne rade u Kabulu. Po istom izvoru, talibani su od grupe lekarki zatražili da nastave da obavljaju svoje dužnosti.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 8
Kabul / Foto: AP Photo

Britanski "Gardijan" je izveštavao da mnogi u Kabulu ne veruju obećanjima bivših pobunjenika kako će amnestirati one koji su radili za njihove stare neprijatelje, kao i druge, poput aktivistkinja za ženska prava, koje su tražile drugačiju budućnost Avganistana. "Treba da nam veruju!", ponavljao je portparol talibana, koji je pokušavao da prestavi pobednike u boljem svetlu.

Talibani sada izgledaju kao apsolutni pobednici, ali izdaleka nije jasno kako će obuzdati trijumf pobednika, a i ko je stvarni pobednik. Naime, dr Majk Martin, bivši oficir britanske vojske koji govori paštunski jezik i koji je pratio istoriju sukoba u Helmandu, u svojoj knjizi "Intimni rat" upozorava na to da talibani nisu jedinstvena, monolitna grupa, već da su "bliži koaliciji nezavisnih vlasnika franšize koji su labavo – i najverovatnije privremeno – povezani jedni s drugima".

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 9
Nadiranje talibana u Kabul / Foto: AP Photo

On primećuje da je to važilo i za avganistansku vladu, u kojoj su dominirali lokalni frakcijski motivi. Uostalom, istorija koja menja oblik Avganistana ilustruje kako su porodice, plemena, pa čak i vladini zvaničnici prelazili na suprotnu stranu – često kako bi osigurali sopstveni opstanak.

Ostaje da se vidi hoće li će se ostvariti prognoze da bi talibani mogli da uključe u svoju islamsku vladu i predstavnike manjina. Stanovništvo Avganistana, inače, čini 42 odsto Paštuna (talibani su Paštuni), 27 odsto Tadžika, devet odsto Hazara, devet odsto Uzbeka, četiri odsto Ajmaka, tri odsto Turkmena.

Priča o dve vojske

U mnogim medijima ređala su se pitanja bez jasnog odgovora kako su talibani toliko brzo osvojili Avganistan, kakve procene su davale obaveštajne službe itd. Talibani su, prema procenama, imali oko 80.000 vojnika, slabo opremljenih ali ideološki visoko motivisanih, u poređenju sa nominalnih 300.699 vojnika koji služe avganistanskoj vladi, pa ipak je cela zemlja efektivno zauzeta u roku od nekoliko nedelja, jer su se vojni komandanti predali bez borbe za nekoliko sati.

Prema proceni američkog Centra za borbu protiv terorizma u Vest Pointu, osnovne jedinice talibana imale su 60.000 boraca. Uz dodatak drugih lokalnih milicija i pristalica, taj broj bi mogao premašiti 200.000. Neka ih je i toliko, to nisu dovoljne snage da se osvoji Kabul koji sada ima oko šest miliona stanovnika.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 10
Panika u Kabulu / Foto: AP Photo

Po nekim procenama koje prenosi "Gardijan", vojska lojalna avganistanskoj vladi bila je dobro opremljena, ali zavisna od podrške NATO-a, slabo vođena i, uz široku nepismenost u svojim redovima, prožeta korupcijom. Nadzornik potrošnje američke pomoći za Avganistan upozorio je prošlog meseca da je Pentagonu uvek bilo "izuzetno izazovno" da proceni borbene i administrativne kapacitete avganistanske vojske s obzirom na višestruka upozoravanja na "nagrizajuće efekte korupcije".

Od 2002. godine do marta 2021. Amerika je potrošila 88,3 milijarde dolara za rekonstrukciju i obuku bezbednosnih snaga u Avganistanu (ANDSF). Kongresu i zapadnim političarima, šokiranim i zbunjenim, biće potrebno vreme da shvate zašto je tako velika potrošnja na obuku avganistanske vojske dovela do kolapsa u sukobu s talibanima u roku od nekoliko nedelja.

Prokockanih 88, potrošenih 978 milijardi dolara

"Politiko" piše da su se godinama mogle čuti preterano optimistične procene američkih zvaničnika koji su zamaglili, a u nekim slučajevima i namerno sakrili dokaze o duboko ukorenjenoj korupciji, niskom moralu, pa čak i vojnicima duhovima "koji su postojali samo na platnim spiskovima avganistanskog ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova".

"Le Temps" (Lozana, Švajcarska) piše, pozivajući se na neki visoki američki vojni izvor, da su avganistanski zvaničnici povećavali brojno stanje "fantomskim bataljonima", možda kako bi povećali američke račune i nahranili široko rasprostranjenu korupciju, a da je prema neimenovanom zapadnom diplomati koji radi u Kabulu, "bilo 46 ‘bataljona duhova’ od po 800 ljudi svaki".

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 11
Nova vlast / Foto: AP Photo

Prema američkom Ministarstvu odbrane, ukupni vojni izdaci u Avganistanu (od oktobra 2001. do septembra 2019.) dostigli su 778 milijardi dolara. Osim toga, američki Stejt department – zajedno sa Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i drugim vladinim agencijama – potrošio je 44 milijarde dolara na projekte obnove. To znači da su ukupni troškovi između 2001. i 2019. godine iznosili 822 milijarde dolara, ali to ne uključuje nikakvu potrošnju u Pakistanu, koji su SAD koristile kao bazu za operacije povezane sa Avganistanom.

Više novca je odlazilo na vojsku nego na obnovu. Od 2002. godine SAD su potrošile oko 143,27 milijardi dolara na obnove u Avganistanu, još oko 36 milijardi dolara za upravljanje i razvoj, dok su manji iznosi takođe izdvojeni za borbu protiv droge i za humanitarnu pomoć. Prema studiji Univerziteta Braun iz 2019. godine, koja se bavila ratnim troškovima u Avganistanu i Pakistanu, SAD su potrošile oko 978 milijardi dolara (njihova procena takođe uključuje novac izdvojen za fiskalnu 2020. godinu).

Od početka rata protiv talibana 2001. godine poginulo je 3.500 koalicionih vojnika, od čega više od 2.300 američkih i 450 britanskih. Dodatnih 20.660 američkih vojnika je povređeno u akcijama.

Avganistanske žene će možda morati ponovo da nose veo, ali tela poginulih američkih vojnika više neće stizati u crnim plastičnim kesama u njihove ožalošćene porodice, sarkastično zaključuje londonski "Tajms".

Fatamorgana dobrog rata

"Tajms" u jednom tekstu sažima: brzina kojom su talibani napredovali pokazuje da je propalo svih 20 godina pokroviteljstva i pokušaja da se podrži slaba i korumpirana vlada Avganistana. Odgovor, dakle, nije u tome kolika je snaga talibana, nego koliko je bila sklona padu vladajuća struktura u Avganistanu.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 12
Američke trupe u Avganistanu / Foto: AP Photo

Tarik Ali, britanski pisac i novinar pakistanskog porekla, u tekstu u "Nju leftist rivju" pod naslovom "Fatamorgana dobrog rata" (Afghanistan: mirage of the good war), plastično opisuje kako je retko bilo tako entuzijastično pokazivanje međunarodnog jedinstva kao ono koje je dočekalo invaziju na Avganistan 2001. godine. Podrška ratu bila je univerzalna u kancelarijama Zapada, vlade članica NATO-a su požurile da se potvrde – "svi za jednog". Bler je putovao po svetu i reklamirao "doktrinu međunarodne zajednice" i mogućnosti za očuvanje mira i izgradnju nacije u Hindukušu. Svaka medijska mreža – sa Bi-Bi-Si vorldom i Si-En-Enom na čelu – postala je njen megafon. Za nemačke Zelene, kao i za Loru Buš i Čeri Bler, uticajne supruge američkog predsednika i britanskog premijera, to je bio rat za oslobođenje žena Avganistana. Za Belu kuću, borba za civilizaciju. Za Iran, predstojeći poraz vehabijskog neprijatelja.

Tri godine kasnije, kako se haos u Iraku produbljivao, Avganistan je postao sinonim za "dobar rat", koji su ozakonile UN i podržao ga je NATO. Za američke demokrate to je bio "pravi front" rata protiv terorizma. Sa različitim stepenom ubeđenja, okupaciju Avganistana podržale su i Kina, Iran i Rusija; iako je u slučaju potonje uvek postojao snažan element zlonamerne radosti (tu Tarik Ali upotrebljava nemački izraz Schadenfreude). Sovjetski veterani avganistanskog rata bili su fascinirani kada su videli kako njihove greške sada ponavljaju Sjedinjene Države, u ratu još nehumanijem od onog koji je vodio njihov prethodnik.

Istina, u Kabulu je, kako piše Tarik Ali, bilo olakšanja kada je srušen talibanski vehabijski emirat, čiji krajnji rezultat je bila nemilosrdna društvena diktatura, mada je bilo manje silovanja, a proizvodnja heroina bila je ograničena pod vlašću talibana, u zemlji koja je bila opterećena stranim i građanskim ratovima od 1979. godine. Talibanska vlada je 2001. pala bez ozbiljne borbe. Islamabad, zvanično opredeljen za američku stvar, zabranio je bilo kakvu frontalnu konfrontaciju.

Neki talibanski fanatici prešli su granicu sa Pakistanom, dok je nezavisnija frakcija lojalna Muli Omaru skočila u planine, da se bori još koji dan. Kabul je bio nebranjen; ratni dopisnik Bi-Bi-Sija ušao je u prestonicu pre Severne alijanse.

Spektakl srušenih nada

Ono što su mnogi Avganistanci tada očekivali od vlade koja će naslediti talibane je bio sličan nivo reda, ali bez represije i društvenih ograničenja. Ono što im je umesto toga predstavljeno bio je melanholični spektakl koji je srušio sve njihove nade, piše Tarik Ali.

Problem nije bio nedostatak sredstava, već sam zapadni projekat izgradnje države, izgradnja vojske sposobne da potisne sopstveno stanovništvo, ali nesposobne da odbrani naciju od spoljnih sila; civilna uprava bez kontrole nad planiranjem ili društvenom infrastrukturom, koja je u rukama zapadnih nevladinih organizacija; i vlada čija spoljna politika ide u korak sa vašingtonskom. To nije imalo nikakve veze sa realnošću na terenu.

Nezadovoljstvo je hranjeno ponašanjem nove elite. Kolege predsednika Hamida Karzaija, koje su štitili vojnici međunarodnih bezbednosnih snaga u Avganistanu ISAF, sagradile su velike vile s pogledom na hrpe rastućih naselja u sirotinjskim četvrtima u Kabulu. Američko-avganistanski arhitekta opisuje kako se Kabul nemilosrdno transformisao: od moderne prestonice do vojnog i političkog štaba invazione vojske, do opkoljenog sedišta moći marionetskog režima u tzv. "zelenoj zoni"… Ipak, nikada ranije nije bilo toliko izraženih nejednakosti.

Pad Avganistana: Zemlja Ostavljenih na cedilu 13
Žene u duhu talibana / Foto: AP Photo

Nezaposlenost je u Avganistanu bila oko 60 odsto, a smrtnost majki, odojčadi i dece sada je među najvišima u svetu. Žetva opijuma je porasla, a "neo-talibani" iz godine u godinu su jačali. Sredstva za obnovu nestajala su u džepovima prijatelja ili išla na plaćanje zapadnih konsultanata po kratkoročnim ugovorima. Policija je više bila grabežljivac nego zaštitnik. Društvena kriza se produbljivala…

Ugledno osoblje 10.000 nevladinih organizacija, piše Tarik Ali, pretvorilo je Kabul "u Klondajk tokom zlatne groznice" izgradnjom kancelarijskih blokova, povećanjem stanarina, krstarenjem oklopnim džipovima i trošenjem zapanjujućih suma tuđeg novca, uglavnom na sebe. Primali su naređenja samo od nekih udaljenih agencija, ali to isto važilo je i za američku vojsku, NATO, UN, EU i navodno suverenu avganistansku vladu.

Pogrešan koncept "izgradnje nacije“

Ukratko: čak i prema proceni zapadnih stručnjaka i institucija, "izgradnja nacije" u Avganistanu bila je pogrešna u samoj njenoj koncepciji. "Do sada je proizvela marionetskog predsednika, čiji opstanak zavisi od stranih plaćenika, korumpirane i zloupotrebljive policije, ‘nefunkcionalno’ pravosuđe, napredni kriminalni sloj i produbljivanje društvene i ekonomske krize", pisao je Tarik Ali 2008. godine.

Tako su se Sjedinjene Države pridružile redovima svojih prethodnika, uključujući Veliku Britaniju u 19. i Sovjetski Savez u 20. veku. Ovi istorijski primeri ne čine američko iskustvo prihvatljivijim. U Avganistanu i Iraku, što se toga tiče, Amerikanci ne samo da nisu učili na greškama drugih, nego nisu uzeli u obzir ni sopstvene greške, učinjene nekoliko decenija ranije u Vijetnamu.

Londonski "Fajnenšel tajms" piše da avganistanski kolaps odražava ne samo neuspeh vojske i obaveštajnih službi, već i neuspeh izgradnje funkcionalnije države za 20 godina. Prvobitna svrha invazije nakon 11. septembra bila je sprečavanje korišćenja Avganistana kao baze za dalje napade. A zemlji preti da ponovo postane baza za džihadiste, piše "Fajnenšel tajms".

Ima i umirujućih, da li i samoobmanjujućih pretpostavki da su talibani nacionalisti i da će, pre ili kasnije, oterati internacionalne islamiste poput pripadnika ISIS ili Al kaide…

Neki posmatrači sada ističu kako obnova talibanske vladavine, koliko god krvava i represivna bila, može biti manje opasna od njene alternative – klizanja u građanski rat velikih razmera. Ali, ne samo napaćeno stanovništvo Avganistana, već i Sjedinjene Države i njihovi saveznici sada će morati da žive sa posledicama onoga što se dogodilo. Potok izbeglica se već ­formirao.

"Vreme" broj 1598, 19. avgust 2021.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu