Jedan od najelitnijih koncerata u jednoj od najlepših dvorana tradicionalno je održan 1. januara u zlatnoj sali Muzikferejna u Beču. O tome šta je najelitnije i koja je dvorana najlepša može da se diskutuje, ali ne i tome koji je koncert najgledaniji na svetu: Novogodišnji koncert Bečkih filharmoničara prenosi se na televizijama preko 90 država na svih 5 kontinenata, a 2021. ga je bilo gledalo oko 1.265.000.000 – jedna i četvrt milijardi – ljudi, otprilike koliko i Mundijal u Kataru.
Ove godine je nekoliko aktivista ekoloških organizacija pokušalo da protestima ometa izvođenje „spektakla za bogataše“, ali ih je veliki broj policajaca u tome sprečio.
Među onima koji su uspešno ušli u salu našao se i potpredsednik Stranke slobode i pravde Borko Stefanović u pratnji Olivere Kovačević. Taman je „Blic“ bio objavio njihov snimak da bi pokazao „šta i za čije pare radi zamenik Dragana Đilasa dok se pošteni rodoljubi na čelu sa predsednikom Vučićem danonoćno na život i smrt bore za spski narod“, kad je RTS blagovremeno sam objavio istu sliku uz objašnjenje da pošto RTS decenijama prenosi ovaj koncert ima dve pozivnice koje je iskoristila nadležna urednica Kovačević i povela svog partnera.
Za razliku od ranijih godina, kada su predstavnici vrha države Austrije sedeli na najboljim mestima prve galerije sa idealnim pogledom na orkestar, dirigenta i publiku, ovoga puta, u duhu demokratizacije, predsednik države Aleksandar Van Belen i njegov prethodnik Hajnc Fišer sedeli sa suprugama usred publike, a na njihovim mestima, pored ostalih, bivša ministarka Srbije Zorana Mihajlović. U publici je zapažena i Ana Ivanović sa suprugom Sebastijanom Švajnštajgerom.
Sa njima se ne iscrpljuje broj prisutnih Srba na ovogodišnjem Novogodišnjem koncertu. Po službenoj dužnosti bio je tu, kao i svake godine, i, u Srbiji daleko manje poznat, Ljubiša Tošić rođen 1960. u Beogradu, koji je muziku studirao u Pragu i Beču i od 1990. godine je muzički urednik bečkog dnevnog lista „Standard“, a jedan je od najcenjenijih muzičkih kritičara na svetu. I ovoga puta je, već nekoliko sati posle završetka koncerta, objavio svoj nemilosrdni pogled na ovogodišni spektakl i dirigenta Franca Velzera-Mesta (Franz Welser-Möst).
Članovi orkestra Bečki filharmoničari samostalna su samupravna organizacija, iz svojih redova biraju upravu koja bira dirigente za pojedine koncerta i pregovara sa njima o programu. Zahvaljujući prihodima od prenosa Novogišnjeg, ali i drugih koncerata, finansijski su potpuno nezavisni.
Za ovu godinu su se dogovorili da se i dalje pridržavaju tradicije te da se najviše sviraju dela „dinastije“ Štraus – oca Johana Štrausa, njegovog sina i najslavnijeg među njima Johana Štrausa mlađeg i mlađih sinova Jozefa i Edvarda, takođe uspešnih kompozitora – ali da se sviraju pretežno njihova manje poznata dela. Tošić je konstatovao da je to, doduše, lepo, ali da ni najpreciznija, sa najviše ljubavi pripremljena interpretacija od lošeg dela ne može da napravi dobro i da on lično više voli da pet puta uzastopno sluša valcer „Na lepom plavom Dunavu“ nego većinu tih kompozicija. Dirigentu Velcer-Mestu priznaje da je uspevao da od gudača izvuče „magično-slatkastu ambivaletnost koja se tako retko postiže.“
Gledaoci koji se ne razumeju u tako suptilne muzičke ocene mogli su da primete da je Velcer-Mest bio prilično arogantan prema publici, kojoj se za burne aplauze jedva zahvaljivao lakim naklončićem, i što je umesto uobičajene srebrnaste kravate, koju su nosili svi članovi orkestra, valjda u znak nekog svog protesta ko zna protiv čega, oko vrata vezao drečavo plavu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
