Olena Koncević (Olena Kontsevych)) živi u Odesi, ukrajinskom gradu na Crnom moru. Ona je novinar i DJ Prvog TV kanala Odese, i prevodilac sa balkanskih jezika. Razgovaramo petnaestog dana ruske invazije na Ukrajinu. Između Odese i ruskih trupa koje napreduju zapadno od ranije anektiranog Krima i koje su već zauzele lučki grad Kerson i stigle do Mikolava, je samo 120 kilometara.
Odesa ima stratešku vojnu i ekonomsku važnost za Ukrajinu i ključni je izlaz u inostranstvo i – sprema se za mogući napad.
„Za samo nekoliko dana Odesa se od turističkog centra pretvorila u grad spreman da odbije napad. Ulice su blokirane, na svakom koraku su kontrolne tačke, policijske patrole zadržavaju sabotere. Svaki dan razgovaram s volonterima, vojnicima, grad ima dovoljno hrane i naoružanja. Spremni smo za sve“, kaže Olena Koncevič.
„Za sada je relativno mirno, rade prodavnice, nema prekida sa snabdevanjem vode i struje. Imamo sve neophodno. Ali mi smo lučki grad, porta, veoma poželjan komad za Rusiju, ruske trupe neprekidno bombarduju Nikolajev i Herson u našoj blizini kako bi stigli do Odese.“
Opisuje da se sirene oglašavaju nekoliko puta dnevno, i da su „ljudi zato prinuđeni da traže sklonište“ kao i da „ima mnogo diverzanata koji šire propagandu, podmeću eksplozive u kasarne i strateške objekte. Nekoliko puta bile su eksplozije blizu aerodroma.“
Oleana Koncević i Prvi TV kanal u kome radi „od početka Putinove invazije“ obaveštavaju građane o svemu što se događa u živom programu. „Imamo direktne prenose iz drugih gradova Ukrajine, u kontaktu smo sa politolozima, ekonomistima, socijalnim radnicima iz celog sveta.“
„Užasnuti smo količinom laži u proruskim medijama. Svima je osim njima danas jasno da u Ukrajini već dve nedelje traje rat i svaki dan ginu ljudi“, naglašava.
Mogla bi da navede nebrojeno priča sa terena.
„U Hersonu građani su golim rukama zaustavili neprijateljski transporter. Moj prijatelj koji je trenutno u oružanim snagama u blizini okupiranog Harkova svaki dan snima glasovne poruke svojoj maloj ćerki koja je pobegla sa majkom u inostranstvo a navikla je da razgovara sa njim pre spavanja. Pre par dana srela sam svog komšiju penzionera, nosio je neku tobru. Pitala sam gde ide. Kaže, ostale su mi od pokojnog sina neke pantalone, topli džemperi, nemam para da pomognem vojsci, odneću našim momcima barem to, da im ne bude hladno na straži. Ivakvih priča ima stotine, svaki dan.“
Od kako je počeo rat, ni jednom nije bila u skloništu. „Ne plašim se“, kaže.
„Ostati hladne glave i vrelog srca je najbolje što sad možemo da uradimo. Odesa je grad duhovitih ljudi, a to ni rat ne može da promeni“, kaže i podseća da je blizu Odese nastao i uzvik „J*bi se ruski brod!“ koji je postao viralan. Izgovorili su ga ukrajinski vojnici kad su 7. marta potopili „Vasili Bikov“ koji je napao malo Zmijsko ostrvo.
I danas je Odesa, kao i uvek, „grad sa više kultura, govorimo različite jezike. Odesa je Ukrajina, žutoplave zastave su na svakom koraku, naslikane su čak na zidovima.“
„Izabrali smo budućnost demokratske države još 2013. i ne želimo nikakav spas niti pomoć od Rusije. Bilo koja koalicija sa zemljom koja još uvek sanja o povratku u Sovjetski Savez je nemoguća, pogotovo sada. To bi bio korak u nigde, korak ka mraku i strahu u kojem živi Rusija, a gde ima straha i laži, nema budućnosti“, kaže Olena Koncevič.
I poručuje: „Ukrajina je moja zemlja, ne bežim nigde. Pobećiće oni koji su nam nepozvani došli sa oružjem.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
