“Trenutna klima negiranja ratnih zločina i glorifikovanja ratnih zločinaca je nepovoljna za efektivno utvrđivanje državne odgovornosti. Zaštita svedoka i propisi o amnestiji i dalje su izazov. Jedna od ključnih prepreka pravdi je i minimalna ili nepostojeća pravosudna saradnja između nekih zemalja, što uključuje i njihovo odbijanje da izruče sopstvene državljane koji i dalje uživaju nekažnjivost, ponekad zahvaljujući činjenici da imaju dvojna državljanstva zemalja regije”, stoji u izveštaju komesarke Saveta Evrope za ljudska prava Dunje Mijatović pod nazivom „Suočavanje sa prošlošću za bolju budućnost“.
Cilj ovog teksta je, piše Glas Amerike, tekstu da ukaže na put pravde, mira i društvene kohezije u regiji bivše Jugoslavije.
Komesarka Mijatović posebno upozorava na „etnonacionalistički diskurs“ – negiranje zločina i glorifikovanje ratnih zločinaca, što potkopava nastojanja u oblasti suočavanja s prošlošću“.
I nastavlja: „Izuzetno zabrinjava što takvu praksu i odobravaju i aktivno slede političari na najvišem nivou, te je ona postala strategija za osvajanje glasova i ostanak na vlasti. Ekstremne desničarske nacionalističke grupe podjednako doprinose takvom diskursu. Širenje ideologija usmerenih ka podeli i negiranju ratnih zločina pojačavaju određeni tradicionalni mediji, kao i društvene mreže”.
Prošlost kao izvor razdora
Primećuje da je prošlost „izvor razdora“ unutar i među zemljama u regionu.
“To stvara klimu mržnje i podele, što se odražava kroz jasno dokumentovano povećanje prisustva govora mržnje, međuetničkog nasilja i netolerancije. Govor mržnje često uključuje istorijske reference. Neki se nasilni incidenti ponavljaju, konkretno usmereni protiv verskih i kulturnih objekata i protiv povratnika iz manjinskih grupa. To stvara strah i predstavlja ozbiljnu prepreku mirnom suživotu i poverenju. S obzirom na nestabilan kontekst u regiji pokazalo se neophodnim da se negiranje genocida i ratnih zločina inkriminiše kao teški oblik govora mržnje”, precizirano je u tekstu izveštaja.
Uskraćeno pravo na obeštećenje
Napominje se i da je brojnim civilnim žrtvama rata uskraćeno obeštećenje – jer nijedna od država bivše Jugoslavije nije usvojila programe reparacije.
Uprkos tome što ima napretka u priznavanju potreba osoba koje su preživele seksualno nasilje – strah od stigmatizacije i isključujući uslovi otežavaju pristup naknadama.
“Državne vlasti vrlo malo pažnje posvećuju reparacijama koje nisu naknade, kao što su rehabilitacija, zadovoljština kroz traganje za istinom, javno izvinjenje i komemoracija, te garancija neponavljanja”, navodi komesarka Mijatović.
Precizirano je da se većina od skoro četiri miliona prisilno raseljenih osoba tokom ratova devedesetih vratila u svoje domove ili je pronašla prihvatljive alternative.
Ali je “skoro tri decenije nakon završetka ratova, imperativ je da se pronađe trajno i dostojanstveno rešenje za raseljena lica koja još uvek žive u kolektivnom ili privremenom smeštaju. Proces povratka i integracije izbeglica i interno raseljenih lica i dalje je otežan zbog diskriminacije i lokalnih neprijateljstava u oblastima gde oni pripadaju manjini”.
Potraga za nestalima, što bi doprinelo utvrđivanju istine, usporena je poslednjih godina – nije pronađeno 9.876 osoba koje se vode kao nestale.
Ceo tekst Glasa Amerike pročitajte OVDE.
M.N./Glas Amerike
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
