Komentar

Napad elektronskim pismima: Da se možda neki omladinci ne zabavljaju 2

Zavaravanje tragova: Ko se krije iz lažnih dojava o bombama u Srbiji

Foto: Pexels/Tima Miroshnichenko

17. 5. 2022. / 18.14

Napad elektronskim pismima: Da se možda neki omladinci ne zabavljaju

Narodna milicija radi ono što može, a to što može u datim okolnostima je veoma malo. Ako iza slanja ovih dojava stoji neka inostrana grupa kojoj matična država garantuje zaštitu od sudskog progona, onda nemamo ama baš nikakve šanse da presečemo ovaj beskrajan niz uznemirujućih dojava

U danu kada je praktično polovina Srbije bila paralisana dojavama o podmetnunim eksplozivnim napravama u školama, ispod mostova, u trgovinskim centrima ili komunalnim ustanovama, skoro svaki građanin ove zemlje ponavljao je jedno te isto pitanje: šta rade naša policija i državna bezbednost i zašto naša vlast već mesecima ne može da izađe na kraj sa svakodnevnim “bombaškim” šikaniranjem koje nam jede vreme i novac, a pre svega živce.

Odgovor je prost: narodna milicija radi ono što može, a to što može u datim okolnostima je vrlo malo. Prijave o podmetnutim bombama po pravilu stižu elektronskom poštom iz inostranstva. Svako ko se iole razume u način na koji putuje elektronska pošta (jedan od najstarijih internet protokola) moći će uz malo truda da dešifruje odakle je elektronska poruka upućena, na kojim serverima je zastala i kako je na kraju završila na stotinama domaćih adresa. Toliko ume da uradi i naša vlast pa se danas pominje da je glavni server negde u Švajcarskoj a žuta štampa je objavila i sumanuto-bizarni tekst poruke koji prati svaku dojavu. Ako bi nam Švajcarci pomogli, mogli bismo da saznamo kako je dojava stigla do njih, a onda bismo opet završili u nekoj trećoj zemlji. U svakom koraku, definitivno bismo bili bliži utvrđivanju identiteta počinioca, ali ako u poslednjoj iteraciji, u polaznoj zemlji, ne postoji policijska (tj. politička) volja da nam se pomogne, onda je to ćorav posao bez rezultata.

Drugim rečima, ako iza slanja ovih dojava stoji neka inostrana grupa kojoj matična država garantuje zaštitu od sudskog progona, onda nemamo ama baš nikakve šanse da presečemo ovaj beskrajan niz uznemirujućih dojava. I nemojte misliti da je ovo nekakav “sajber”-napad iza kojeg stoje vrhunski stručnjaci tajnih službi. Sajber-napad ima za cilj da onesposobi ili nanese štetu elektronskoj infrastrukturi, domaćoj ili inostranoj, obično korišćenjem sofisticiranih tehnika baziranih na zloupotrebama interneta. U slučaju lažnih dojava, internet je samo sredstvo za prenos informacije. I da ne postoji, isti cilj mogao bi da se postigne telefonom ili pismom.

Internet je, sa druge strane, veoma zgodan medijum za zametanje tragova. Ako internetu pristupate kroz neki “anonimni VPN” (način da svoju internet adresu zamenite nekom drugom), pa to još radite iz nekog kafića sa besplatnim internetom (ima ih na hiljade), pa umesto u regularnu mrežu poruku uputite kroz tzv. TOR (mrežu servera koja je specijalno dizajnirana da zametne svaki trag svojih korisnika), dešifrovanje puta informacija može da postane skoro nemoguće. Sa naglaskom na “skoro”. Uostalom, pitajte osnivača “Silk Roada” Rosa Ulbrihta koji je prodajući nelegalnu robu preko TOR-a zgrnuo milione u kripto-valutama a onda završio na doživotnoj robiji. Ipak, treba da budete veliki optimista pa da od Vulina očekujete ono što može FBI.

Možda vam sve gore navedeno ipak izgleda komplikovano (iako zapravo nije). Možda se baš zbog toga naše sede “TV glave”, većinom alanfordovski stručnjaci za “istraživanje rude i gubljenje vremena” ubiše trudeći da pronađu jaču, bolju i veću organizaciju koja stoji iza ovog košmara kroz koji već danima prolazimo. Pominju se Ukrajina i još “dve zemlje” (koje niko ne sme da imenuje pošto se ili bojimo reakcije, ili nemamo ama baš nikakve dokaze). Ali, ako hoćete mišljenje autora ovog teksta, iza cele operacije verovatno ne stoji više od nekoliko “talentovanih” omladinaca kojima niko ne može ništa, zato što su, zvanično ili prećutno, pod nečijom zaštitom. Klinci se zabavljaju o našem trošku a uzrok svemu je naša “principijelna” politika da sedimo u istom trenutku na što više stolica (kolika zadnjica treba za to?): podržavamo Ruse, podržavamo i Ukrajince, podržavamo i Evropsku Uniju, o Kinezima da i ne pričamo, a od Amera smo dobili i ključ od Bele kuće. Tu negde treba tražiti bircuz iz koga nas neko besomučno maltretira.

I do kada će sve to trajati? Dok Putin ne ostvari sve svoje planirane ciljeve a Ukrajina ne oslobodi celu svoju teritoriju. Ili dok se deca ne izigraju. To nam je jedina realna nada.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

 

 

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu