Mirko Miloradović, pisac, dramaturg, pozorišni kritičar, kulturni delatnik umro je u 87. godini života, nakon bar šest i po decenija stvaralačke delatnosti na kulturnom polju.
Školovao se u Kragujevcu i Beogradu. Najpre je bio je urednik – u „Studentu“, čiji je, bezmalo ispisnik.
U tekstu 2022. povodom osamdesetpete godišnjice ovog lista koji nosi naslov „Beš zemlju gde je mladost mirna“ će se pohvaliti da je u Studentu, „koji su Ivo Lola Ribar, kao inicijator i Bogdan Pešić, kao glavni urednik pokrenuli u vreme nadiranja fašizma 1937“, bio u toj generaciji gde su pored Duška Makavrejeva bili Milan Vukos, Muharem Pervić, Raša Popov, Slobodan Selenić, Vojin Dimitrijević, Dušan Simić, Dragoslav Rančić.
Treba li Gugl generaciji objasniti da su to imena ljudi koji su ostavili pečat filmskoj i pozorišnoj umetnosti, razvoju televizije i njenom kulturnom programu, i novinarstvu?
Uz svoj blagi humor Mirko Miloradović će dodati: „Malo sam se zaneo u žaru pisanja, ali sam se prenuo: zar se ti u mladosti nisi zarekao da nikada nećeš reći: „E jadna moja deco!“
Njegov stvaralački opus je trajao dugo i zahvatao široko: pisao je pozorišne i radio drame, romane, literarnu i pozorišnu kritiku.
Bio je saradnik u više listova i časopisa između ostalih pisao u NIN-u i „Politici“.
Bio je direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, direktor Izdavačkog preduzeća Prosveta, ministar bez portfelja u vladi Srbije zadužen za kulturu, ili kako se tada govorilo član Izvršnog veća SR Srbije.
U njegov stvaralački opus između ostalog spadaju radio drame „Mirno doba“ (1967), „Pas i njegova sreća“ (1966), „Potpukovnik Bogatić traži sreću“ (1968), zatim drama „Goli mačići“ (kojom je debitovao na Maloj sceni Narodnog pozorišta 1969), „Ibzenova škola“, komedija „Patka za poneti“ (2012)…
Radio je dramatizacije dela Ćorovića, Tolstoja, Dostojevskog i Laze Lazarevića. Bio je dramaturg predstave „Švabica“ u Narodnom pozorištu u Beogradu 1971.
Autor je romana „Provera“ (1997), „Moralni imidž komuniste“ (1988), „Jednom zaljubljena, uvek zaljubljena“ (2003) „Ljubavnički, i kraj!“ (2007), utopije „2036, Serbia“ (2015), „Špijuni se ne zaljubljuju“ (2017), „Dva ženska veka“ (o TV-seriji 2018), šaljiv i pomalo crnohumorni roman „Zla sudbina kurvinog tregera“ (2019).
Umesto omaža
Mora se reći da se u sećanju na Mirka Miloradovića nekako nameće roman iz 1975, čiji je naslov – valjda zato što govori o duhu vremena – postao narodna izreka: „Šou biznis i njegove žrtve“
Svetlana Velmar Janković piše da bi moglo da se shvati, „a pisac je to i želeo, čini se izborom naslova, kao svojevrstan kritički pogled na naše društvo, u trenutku kada je izgledalo da je potrošački mentalitet u ekspanziji…“
Kako će napisati književnik Vidosav Stevanović, glavna ličnost ovog romana iz savremenog života (sve se događa u Beogradu 1970-71. godine) jeste mlad čovek, verovatno nesvršeni student, scenarist, početnik, pomalo nihilist, pomalo mangupčić sa štrafte (bistar, okretan, brzog jezika, zgodnjikav) pomalo neodgovoran, kakvih ima na stotine. Roman je u stvari njegova epistolarna ispovest izvesnoj A. negde u Africi, ljubavnici, savetodavcu, finansijerki, idealu, nevidljivoj matrici na kojoj se izvlači cela priča…“
Mirko Miloradović, „Šou biznis i njegove žrtve“ (odlomak)
„…Oni veruju da ja pišem taj prokleti (fucken) scenario, mada tvrdim da ga ne pišem, kao to je moja gluma!
Ali gde smo stigli? Do ljudskih gluposti. Ako ne znamo, jer ne možemo da dokučimo, šta je najteža ljudska situacija, stvaralaštvo, ako lako ćemo spoznati šta je korupcija, šićarluk, mućka. Koliko je samo jezik bogat kad je reč o neradu, ili preciznije o antiradu, koji (antirad) postoji, niko me neće uveriti da ne postoji. Kao što je, naime, poznato, sve što neko negde smuva, smućka, ušićari i opelješi, mora je neko prethodno zaraditi. To neko mora da plati, pošteni znaju i ko…
…Šou biznis, ta vrsta mazohizma nije došla sa seksualnom revolucijom, kao što su neki teoretičari želeli da interpretiraju (krk!). Za ovo uvodno izlaganje moram da dopišem i jedan detalj autobiografski: koliko žrtava je šou biznis našao među pesnicima! Ej, među pesnicima, te neće među direktorima fabrika i aspirantima na doktorske titule?!“
Sećanju se – opet kao slika duha vremena – nameće i dijalog iz „Ibzenove škole“ Mirka Miloradovića:
„MIŠA (pisac pripravnik): Molim te, da ne zaboravim! Ja svaki čas govorim: u mojoj zemlji, kod nas i tako dalje, još ovo da kažem pa više nikad: naša, znači beogradska glumica, Ljubinka Bobić, nije više u prvoj mladosti, pre bi se reklo da je u dubokoj mladosti, igrala je još pre četrdesetak godina Hedvigu, posle je igrala komične uloge i pisala komedije, znate li šta je jednom tvrdila za Ibzenove junakinje?
MEJER (profesor i pisac): To je ostalo nezabeleženo u mojoj monografiji, zbilja me zanima!
MIŠA: Gospođa Ljubinka Bobić smatra da su sve te Ibzenove dame… ne znam na engleskom kako bi se reklo: unorgasmed, no orgasme, never orgasmed women ili wifes, na srpskom se kaže „nedoprcane”, znači žene upotrebljene a bez njihovog punog zadovoljstva, odnosno zadovoljenja, to vam je mišljenje Ljubinke Bobić!
MEJER: (Slatko se smeje): To je kritika, prava, originalna kritika!“
(Dramaturg Mirko Miloradović je, s priličnom pouzdanošću se može reći i u privatnom životu veoma cenio duh, ličnost i rasuđivanje glumice Ljubinke Bobić prim. aut)
U poslednjoj sceni taj Mejer, profesor i pisac izgovara poslednju rečenicu:
„Čujem kako jedan Ibzenov lik viče:
‘Završite već!’
Vidimo se na onom svetu! Dotle, živeli vi meni!“
