Društvo

Mediji i femicid: Crvene cipele u crnoj hronici 2

Foto: Snežana Krstić

5. 12. 2022. / 20.14

Mediji i femicid: Crvene cipele u crnoj hronici

Država Srbija ne vodi nikakvu evidenciju o broju femicida koji se dogode svake godine. Broj žrtava se zna iz medija. Naime. ženske organizacije prilježno broje medijske objave o počinjenim femicidima i tako imamo nekakvu evidenciju

Ćitaoci će se možda iznenaditi: država Srbija ne vodi nikakvu evidenciju o broju femicida koji se dogode svake godine. Naravno, to za sobom povlači pitanje odakle nam onda broj žena ubijenih u partnerskom i porodičnom kontekstu. Odgovor je: iz medija. Ženske organizacije prilježno broje medijske objave o počinjenim femicidima i tako imamo nekakvu evidenciju. Najveća mana ove, jedine raspoložive metode, jeste sumnja u to da je broj žena koje stradaju tokom godine možda i veći, jer ne dospevaju svi slučajevi do medija.

Ipak, u ovom smislu, moglo bi se reći da bez medija ne bismo imale nikakvu evidenciju o godišnjem broju femicida i da mediji vrše jako važnu funkciju na ovom polju. I to nije netačno, ali, kad se zagrebe iza brojeva, otvara se “grotlo pakla” u kom su mrtve žene razvlačene, okrivljene i o njihovom dostojanstvu ne vodi računa niko.

Besmisleno je nabrajati sve slučajeve kada su mediji zanemarili dostojanstvo žrtve rodno zasnovanog nasilja, jer je lakše nabrojati slučajeve gde to nisu uradili. Umesto toga, na dva paradigmatična slučaja, pokazaćemo kako medijsko izveštavanje najčešće izgleda u praksi. Jedan slučaj je pokušaj femicida (žrtva je preživela), dok je drugi, nažalost, rezultirao smrću žene.

Razvlačićemo te dok si u komi

U oktobru 2019. godine Gordana K. došla je na posao u pekaru na Čukarici, očekujući još jedan uobičajen, premda naporan radni dan. Nije ni slutila da će taj dan za nju biti koban. Oko 11 časova u pekaru je ušao Ahmo H, redovna mušterija u pekari i čovek kog je Gordana znala od ranije. Naime, po onome što je istraga utvrdila, Ahmo je proganjao Gordanu, pod izgovorom da je “zaljubljen” u nju. Tog prepodneva, Ahmo je ušao u pekaru i hicem iz pištolja upucao Gordanu u glavu. Ovaj slučaj, za medije je mogao da bude prilika da ukažu na fenomen proganjanja, muke opsesivnosti, da pomenu ranjivost radnica u uslužnim delatnostima i, generalno, da otvore čitav niz društvenih problema.

Umesto toga, mediji (ne samo tabloidi) upustili su se u čisto senzacionalističko izveštavanje prepuno spekulacija i neistina. Gordana je mesec dana provela u komi, ali je uspela da preživi i oporavi se dovoljno da bude otpuštena iz bolnice.

U periodu dok jedna nedužna žena leži u komi sa ranom od metka u glavi, dok joj se lekari bore za život i dok se ne zna da li će preživeti, mediji u Srbiji nadevaju joj nadimak “fatalna pekarka”. Gordana Kukolj više nema ime, svedena je na mesto gde je radila i mesto gde je zamalo ubijena. Dodavanje epiteta “fatalna” ženi koja leži u komi neoprostivo je: ako je neko u ovoj priči fatalan, onda je to Ahmo, čiji je postupak za Gordanu bio doslovno fatalan. Ali, nakon što je ispalio metak u Gordanu, pokušao je samoubistvo, pa je tako on ispao siroti zaljubljeni čovek kog je žena zamalo koštala glave.

Iako su Gordanine koleginice u svojim izjavama za medije bile više nego izričite u tome da je Ahmo Gordanu proganjao, mediji su objavljivali spekulacije o tome da su njih dvoje zapravo bili u vezi, koju je Gordana prekinula, pa se on odlučio na ovaj “očajnički potez”. Podsećamo: ovo se nije desilo pre 30 godina kada mediji nisu imali nikakvo predznanje o rondo zasnovanom nasilju, nego u jesen 2019. godine. Takođe, uzimanje izjava od Gordaninih koleginica samo po sebi je etički sporno, ali ove žene su bar govorile potpisane imenom i prezimenom. O ljubavnoj vezi govorili su samo neimenovani izvori.

Sudski epilog ovog slučaja mediji nisu ispratili niti znamo da li je do njega došlo. Poslednje što znamo jeste da je Gordana dala iskaz u tužilaštvu pre dve i po godine.

Kriva si jer si ga napustila

U decembru 2020. na glavnom trgu u Leskovcu, Saša P. ispalio je više metaka u bivšu suprugu Milenu P, a zatim izvršio samoubistvo. Milenin slučaj mogao je da bude primer uspešnog napuštanja nasilnika i samoosnaživanja, samo da se nije ostvarilo ono što odavno znamo: žena je u najvećem riziku od femicida kada odluči da napusti nasilnika.

Njih dvoje su, prema tvrdnjama Mileninog oca, u početku imali skladan brak. Sve do momenta kada je Saši, dok je radio u fabrici metalnih profila u Aleksincu, cirkular odsekao šaku. Tada za Milenu počinje pakao: primorana je da sama radi sve kućne poslove i brine o seoskom imanju na kom su živeli, sve vreme trpeći Sašin alkoholizam, fizičko, psihičko i ekonomsko nasilje. Polovinom 2020. uspeva da ga napusti, nađe posao i stan u Aleksincu i da započne život bez nasilja. Međutim, tog decembarskog popodneva, Saša je presreće dok se vraćala sa posla, ubija je, a potom čini i samoubistvo.

Mediji se odmah pojavljuju na licu mesta, trkaju se ko će iz veće blizini snimiti lokve krvi na asfaltu, a posebno se fiksiraju na jedan detalj: veliko plišano srce. Saša je Milenu presreo noseći sa sobom dva predmeta, plišano srce i – pištolj. Ali, medijima pištolj nije bio ni na kraj pameti kao dokaz namere da je ubije. Pisali su o tom plišanom srcu kao dokazu neke nadnaravno velike ljubavi koju je osećao prema njoj. U podtekstu medijskih izveštaja, Saša je predstavljen kao nesrećnik kom je cirkular odsekao šaku, a onda ga je, na svu tu muku, još i ostavila žena. A on je samo voleo…

Ponovo, imali smo izjave koleginica, koje su, vidno potresene, svedočile kako je Milena taman počela da nalazi mir i da se konsoliduje nakon što je izašla iz nasilja. Ali, jednak prostor u medijskim objavama zauzimao je podatak da je Saši cirkular odsekao šaku, da ga je to psihički izmenilo. Možda i nehotice, mediji su Sašin postupak pravdali tim spoljnim faktorom: on je ostao bez šake. Sašina povreda na radu i posledični gubitak šake, nisu i ne smeju da budu ni objašnjenje ni opravdanje. Jedino legitimno objašnjenje zašto je ubio Milenu jeste: zato što je tako odlučio. Ovaj slučaj paradigmatičan je za medijsko izveštavanje o femicidu jer pokazuje večitu grešku medija kada izveštavaju o femicidu: jedini uzrok ubistva žene je ubica. I dalje od toga ne može se ići: Saša nije jedini čovek na svetu koji je izgubio šaku, ni jedini čovek kog je žena napustila. Ako uđemo u pravdanje femicida spoljnim uzrocima, šaljemo netačnu poruku da je svaki muškarac koji se povredi na radu, koji ima problem sa alkoholom, drogom, dugovima… potencijalni ubica svoje partnerke.

A to nije istina, iako bi istina morala da bude prioritet u medijskom izveštavanju.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu