Usvojene izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima u Srbiji izazvale su zbunjenost među vozačima trotineta, jer su važeća pravila izmenjena u odnosu na ono što je promovisano u javnosti tokom javne rasprave.
Osim toga, nova pravila koja nameću obavezno nošenje kacige i reflektujućeg prsluka, izazivaju veći otpor umesto osećaja opšte bezbednosti.
Članice mreže biciklističkih udruženja iz Srbije ističu da su predložene izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima destimulišuće za vozače električnih trotineta i kompanije koje rentiraju iste i da predstavljaju “pripremu terena” za usvajanje takvih izmena za električne bicikle.
“Ministarstvu unutrašnjih poslova bi trebalo da bude prioritet da zadrži broj biciklista i vozača trotineta koji pokušavaju da zamene privatni automobil kao osnovno sredstvo prevoza. Ne samo da kažu, evo bavimo se bezbednošću ugroženih kategorija, da bi bili sigurni i uočljivi.
Vi kada slušate kao laik, vama to zvuči logično. Pitate se zašto se vozači trotineta bune, kao što kada sednete u kola i vežete pojas radi svoje bezbednosti, oni moraju da poštuju pravila radi svoje”, kaže član Udruženja Ulice za bicikliste Zoran Bukvić.
Neracionalno, ali istinito
Međutim, kako su do sada pokazala iskustva zemalja koje su insistirale na sličnim pravilima, razlozi nenošenja bezbednosne opreme su neracionalni, ali vrlo česti.
“Neko će reći da ne želi da nosi reflektujući prsluk jer mu je ružan, neko neće nositi kacigu zbog frizure, neko će reći zaboravio sam je danas… vama to mogu da budu banalni razlozi ali kad posmatrate sa nivoa donosioca odluka, prosto imate činjenicu da će takva pravila smanjiti broj korisnika za polovinu. To se desilo u Australiji pre nekoliko decenija.
Oni su uveli obavezne kacige biciklistima, što je prepolovilo broj putovanja biciklom i oni nikada nisu postali biciklistička nacija kao Danska i Holandija”, objašnjava Bukvić.
U Beogradu smo pitali nekoliko vozača trotineta šta misle o novim pravilima.
“Protivim se zakonu o nošenju kacige i prsluka, jer je trotinet kao prevozno sredstvo dovoljno uočljiv svakom pešaku. Takav vid zaštite treba da bude stvar ličnog izbora, a ne obaveza.
Kaciga na trotinetu i prsluk je kao da stavljamo parfem na znojavo telo, dakle jedan pokušaj privida da je sve regulisano. Ja neću nositi iste iz estetskih razloga”, kaže Marija iz Beograda koja već dve godine koristi električni trotinet kao prevozno sredstvo do posla.
Druga korisnica sa kojom smo razgovarali tvrdi da je čula za nova pravila, ali nije stigla da se bavi time. Kako kaže, verovatno će u nekom trenutku morati da nabavi opremu, ali do tad će rizikovati da plati kaznu.
Automobil kao statusni simbol
U zemljama poput pomenutih, Danskoj i Holandiji, koje imaju više bicikala nego ljudi, nošenje opreme nije obavezno.
“Oni gaje biciklističku kulturu. Njima je cilj da ne postoji kultura straha, da ne prave od biciklizma bauk, a da automobile gurnu u drugi plan. Da oni ne budu kraljevi ulica.
Ovde je nažalost automobil simbol društvenog statusa. U takvom okruženju se donose i odluke u skladu sa tim, pa umesto da se sistem prilagodi ranjivim kategorijama, on pokušava te kategorije da ukalupi u dominantan način razmišljanja”, kaže Bukvić.
Zakon donet u “haotičnoj atmosferi”
Prema izmenama Zakona korisnici su obavezni da imaju biciklističke kacige i reflektujuće prsluke u maltene svim uslovima koršćenja (i danju i noću). Dodatni problem predstavlja nedostatak zona 30, zona usporenog saobraćaja i biciklističkih staza, čime je električni trotinet maltene zabranjen za uzraste mlađe od 18 godina kojima je dozvoljeno kretanje samo po ovim površinama, kažu iz Mreže biciklista Srbije.
Izmenama zakona su uvedene i “nalepnice” za potvrđivanje tehničkih karakteristika el. trotineta, koje će da izdaje Agencija za bezbednost saobraćaja, što potencijalnim ali i postojećim korisnicima el. trotineta predstavlja dodatnu obavezu i trošak.
“Pa kada saberete, treba mi kaciga, prsluk, nalepnica…vi ste već odustali od trotineta”, kaže Bukvić.
Pitanja kvaliteta javne rasprave i izmena zakona dodatno su opterećena i načinom na koji su izmene zakona usvojene.
“U haotičnoj i konfuznoj atmosferi rada, javnost nije imala priliku da se argumentovano informiše o ovim značajnim izmenama i njenim manjkavostima, usled opstrukcije normalnog rada Narodne skupštine od strane gotovo svih zastupnika građana.
U ovako nestabilnom političkom kontekstu, kvalitet zakonskih rešenja i samog procesa donošenja zakona je u ozbiljnom padu, što je neprihvatljivo i neodgovorno”, ističe se u saopštenju Mreža za bickliste.
“Mi smo sada uputili MUP-u zahtev da nam kažu koji su ulazni podaci. To znači da hoćemo da znamo tačan broj trotinetaša, koliko ima nezgoda i kakvo je činjenično stanje pre i nakon izmena Zakona”, kaže Bukvić i dodaje da će udruženja prilikom donošenja novog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji bi trebalo da se donose krajem ove ili početkom sledeće godine, tražiti da se izbaci pravilo nošenja kaciga i reflektujućih prsluka za trotinetaše.
Iskustva iz regiona
U Bosni i Hercegovini (BiH) 2011. godine pokrenuta je kampanja “Pitajte me zašto vozim bicikl bez kacige” radi člana 102. Zakona o bezbjednosti u saobraćaju na putevima, koji je definisao obavezno nošenje biciklističke kacige.
Ovaj član Zakona je dugo bio jedna od “smetnji” razvoju urbanog biciklizma, kako u Banjaluci, ali isto tako i u svim gradovima BiH. Nakon šest godina uspešno su načinjene izmene i dopune Zakona te kacige više nisu obavezne za bicikliste, a biciklistima je sada dozvoljeno da imaju umesto reflektujućeg prsluka i drugu reflektujuću opremu.
Kroz kapmanju je objašnjeno da je korišćnje zaštitne kacige u saobraćaju bilo pogrešno prikazano, a biciklizam predstavljen kao opasna aktivnost. Međutim, istraživanja su pokazala da je jednako opasno kretati se peške u gradu po trotoaru.
Sanja Zrnić
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
