Na današnji dan

Dragan Babić (1937-2013): Umijeće življenja 2

IMG-3220

23. 7. 2022. / 14.31

Dragan Babić (1937-2013): Umijeće življenja

Dragan Babić, jedan od najvećih novinara u Srbiji i Jugoslaviji, preminuo je na današnji dan, 23. jula 2013. godine. Babić je bio autor nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, poput "Dvogleda",  koji je bio namenjen deci. U njegova nezaboravna ostvarenja spadaju i "Kino-oko", "To sam ja", "Umijeće življenja", "Kraj epohe", "U senci", "Nacionalna geografija"... O kultnoj emisiji "Umijeće življenja", koju je pred sam početak rata radio u Sarajevu sa Mirjanom Bobić-Mojsilović i Aleksandrom Tijanićem, Dragan Babić pričao je za „Vreme“ 2009. godine u tekstu „Televizija i ljudi na vulkanu“

Na pozorišnoj sceni su Stjepan Mesić, Radovan Karadžić i Stipe Šuvar. Pored Mesića sedi Aleksandar Tijanić, do Karadžića je Dragan Babić, pored Šuvara Mirjana Bobić-Mojsilović. Atmosfera je opuštena, svi se često smeju, jedino Stipe Šuvar deluje pomalo zabrinuto. Smehom i aplauzima razgovor prekida i publika koja je pozorišnu salu ispunila do poslednjeg mesta, mnogi stoje. Karadžić priča o Jugoslaviji, Mesić o miru. "Neće biti nikakvog rata, to su vam sve priče za malu decu", govori Stipe Mesić uz osmeh Aleksandru Tijaniću.

Ovaj nadrealni prizor, koji se može videti i na Jutjubu i od koga danas zastaje knedla u grlu, odigrava se u Akademiji scenskih umetnosti "Obala" u Sarajevu. Februar je 1991. godine, u toku je snimanje jedne od epizoda emisije pod nazivom "Umijeće življenja".

Kako je počelo

Onima koji su u to doba bili previše mladi da bi ih politika zanimala ime ove emisije ne znači ništa. Kod onih drugih, koji su tada shvatali da im politika bukvalno određuje sudbinu, "Umijeće življenja" budi sećanja na poslednje trenutke naizgled normalnog života, posle koga su došle godine užasa. I pored mora političkih tok-šoua koji su sve televizijske stanice u zemljama bivše Jugoslavije preplavili u godinama posle te 1991, "Umijeće življenja" je u pamćenju mnogih zadržalo kultni status.

Ideja za emisiju rodila se posle promocije knjige Aleksandra Tijanića Šta će biti sa nama, krajem 1990. godine u Sarajevu. Po rečima učesnika promocije, iako je tema bila "smrtno ozbiljna", atmosfera u prepunoj dvorani je bila izvanredna, "kao pred rat". "Probali smo da ozbiljnu raspravu okrenemo na naš način, sa dosta otvorenosti, iz publike je provaljivao smeh, povremeno grčevit, histeričan, dobro raspoloženje i nada da možda ipak sve neće biti tako kao što sam kroz tu knjigu prikazivao. I to pitanje ‘šta će biti s nama’ je lebdelo, ali su ljudi bežali od toga", priseća se Aleksandar Tijanić.

Promociji su, između ostalih, prisustvovali i Dragan Babić i rediteljka Suada Kapić, koja je posle promocije predložila da bi se mogao napraviti sjajan televizijski tok-šou, u kome bi Babić vodio razgovor sa jednim, a Tijanić sa drugim sagovornikom. "Onda smo kroz priču konstatovali da smo obojica suviše ‘nabrušeni’, on na jedan način, ja na drugi, i da nam fali treće lice, žensko. Neko je pomenuo Mirjanu, i tako smo složili taj triling", kaže za "Vreme" Tijanić.

Dragan Babić smatra da kod tvoraca emisije nisu postojale nikakve ‘istorijske namere’. "Nikome nije palo na pamet da pretresemo jugoslovensku politiku i vidimo hoće li biti rata i ko će koga ovde da kolje, nego smo rekli, hajde malo i da se zezamo, da malo uznemirimo ljude koji vladaju Jugoslavijom, da oni pričaju o umešnosti življenja tako što ćemo ih pitati kakav je njihov lični moral, da nam ne govore političke i istorijske floskule, već da pričamo kako žive kao ljudi, jedinke, građani", priseća se Babić. "Ali u ovoj zemlji posle deset minuta mora sve da se okrene na politiku. Kad je došao kraj, i kad se ta stvar žestoko zapalila, postalo je jasno da tu ni o kakvom privatnom životu govora ne može biti, nego da je to zaista bila jedna politička serija par ekselans."

FAMA

Zanimljiv podtekst ima sam naslov emisije. "Ja sam dao naslov ‘Umeće življenja’, posle malog dogovaranja sa ostalima. Imao sam na umu ‘Umešnost življenja’ Čezarea Pavezea, koji je toliko umešno živeo svoj život da je na kraju izvršio samoubistvo", kaže Dragan Babić. "Mnogo kasnije mi je palo na pamet da je ono što smo mi sa priličnim veseljem, dosta žovijalno, vrlo razigrano radili s tim ljudima koji su dolazili u emisiju, to ‘umeće življenja’, bilo kažnjeno onim što se desilo na kraju."

Suada Kapić, reditelj i producent emisije, navodi da je povučeno nekoliko veoma modernih, neočekivanih poteza za to vreme. "Osnovali smo prvu privatnu, nezavisnu medijsku kompaniju, FAMA International. Uveli smo nezavisno novinarstvo, novinari su mogli sami da biraju teme i goste. Potpuna novost je bio način finansiranja: sponzori u marketinškom bloku su bili privatni preduzetnici koji su promovisali svoje privatne kompanije, a reklame smo sami snimali. Na taj način smo mogli obezbijediti odgovorno, necenzurisano, nezavisno novinarstvo", govori o počecima emisije Suada Kapić. "Gledaoce smo na veoma nježan način uvlačili u teške teme. Pokazali smo da politika i političari mogu da se gledaju relaksirano, kroz zabavu, a ne kroz smrtnu ozbiljnost kakva je vladala u komunizmu, istovremeno ukazujući na dramatične promjene u društvu."

FAMA je proizvodila emisiju, plaćala troškove opreme, ekipe, studija, honorara. Iako mnogi i danas misle da je emisiju radio JUTEL, koji je u to vreme imao sedište u Sarajevu, emitovanje i reemitovanje je bilo u nadležnosti uprave RTV-a Sarajevo, koji je iznajmljivao opremu i ustupao termin od 60 minuta.

Malo, slatko pozorište

Emitovane su po dve epizode mesečno, a prva je bila početkom januara 1991. Dragan Babić kaže da se medijska tehnologija u kojoj troje potpuno različitih ljudi podele sat na po dvadeset minuta i upravljaju gotovo u potpunosti svojim vremenom, pokazala kao vrlo uspešna. "Nas troje smo toliko različiti da se dobijala jednosatna emisija u kojoj su postojala tri izbora, tri karaktera, skoro tri stava."

Zvanično je emisiju trebalo da preuzima područje cele Jugoslavije, ali po rečima urednika serije ispred RTV-a Sarajevo Straje Krsmanovića, već tada su uprave televizijskih stanica mogle da isključe ili uključe program koji žele. U praksi, to je značilo da emisiju nisu emitovali veliki televizijski centri, poput RT-a Beograd i RT-a Zagreb. U Srbiji je emisija reemitovana na Studiju B, u kasnom večernjem terminu.

"Umijeće življenja" je snimano u pozorišnoj sali "Obale", koja je svaki put bila prepuna. Ulaznice, koje su ljudi smatrali privilegijom, nisu prodavane već deljene. "Ja to nikada u životu nisam video, to je bila javna tribina. U tom malom, slatkom pozorištu bilo je toliko sveta koji se tiskao, bilo je tu i jednostavne ljudske znatiželje da te ljude vide, da učestvuju u tome. Kada se setim koga smo sve dovodili… To je bio još jedan veliki razlog zašto je to bilo toliko zapaljivo. Mislim da ne preterujem ako kažem da je Sarajevo bilo toga gladno, mi jesmo došli iz Beograda, ali to je još uvek bila jugoslovenska emisija. Ja nemam bolje objašnjenje nego da je jugoslovenstvo umrlo u Sarajevu", priča Dragan Babić.

Gosti i reakcije

Zanimljivo je da se niko od autora ne seća tačno koliko je epizoda emisije emitovano. Sećanja se kreću od šest epizoda (Suada Kapić) do dvanaest (Mirjana Bobić-Mojsilović), ali je konačan broj ipak sedam epizoda. Gosti u emisijama su bili gotovo svi najvažniji akteri tadašnje političke scene u Jugoslaviji, poput Alije Izetbegovića, Stipe Mesića, Radovana Karadžića, Momira Bulatovića, Vasila Tupurkovskog, Jovana Raškovića, Stipe Šuvara, ‘zvezde u usponu’ kao Vuk Drašković, Ljupčo Georgijevski, ali i političari stare garde poput Milovana Đilasa, generali Vladimir Velebit, Stevan Mirković, Jovo Kapičić…

Svako od troje novinara imao je potpunu slobodu u biranju i predlaganju svog gosta, ali po njihovom sećanju nije se desio nijedan slučaj sukoba oko izbora. Oni ističu da su do gostiju lako dolazili, da je gotovo svakome bilo jako stalo da se pojave u toj emisiji, "što je bilo zadivljujuće u to doba". Oni koji su odbili da dođu, poput Janeza Janše, bili su veoma retki.

Reakcije su bile sjajne, emisija je brzo stekla brojne poklonike. Iako je seriju moglo da vidi relativno malo gledalaca, transkripte su prenosile mnoge novine širom zemlje. "Nismo mogli u Sarajevu da platimo kafu, ručak ili večeru. Sedeo sam sa urednikom ‘Oslobođenja’ Kemom Kurspahićem u kafani, i za nepunih pet minuta stiglo je i njemu i meni po 13 viskija jer su ih za nas naručili svi za okolnim stolovima, a konobar je morao da ih donese inače bi imao problem", priča Aleksandar Tijanić. "Ipak je postojao ne tako mali sloj ljudi koji su bili protiv rata. Ja sada ne govorim o jugoslovenstvu i Jugoslaviji, nego protiv načina na koji se zemlja raspala. Mnogo je truda uloženo u organizovanje rata, sa svih strana."

Tijanić smatra da je ova emisija bila neka vrsta preteče ili obrasca za nešto što kasnije nije nikada ponovljeno. "Nije bilo moguće ponoviti tu predratnu atmosferu, ogromnu upitanost, i jezik kojim smo mi govorili. Svi glavni republički mediji bili su za raspad Jugoslavije. JUTEL je bio za očuvanje postojeće Jugoslavije. Uspeh naše emisije je počivao na platformi – sa Jugoslavijom ili bez Jugoslavije, svejedno nam je, ali ne sme da bude rata. Bili smo kao Radio Luksemburg na razglasu u kasarni."

Milovan Đilas, Vladimir Velebit, Momir Bulatović, Radovan Karadžić, Stjepan Mesić….

Kada govori o gostima koji su na njega ostavili najjači utisak, uz napomenu da je prošlo mnogo godina i da odavno nije o tome razmišljao, Dragan Babić pominje Milovana Đilasa, Vladimira Velebita, ali kaže da je prvi koji mu pada na pamet Momir Bulatović. "On spada u one izvanredno vešte i glagoljive crnogorske političare koji imaju takav verbalni faktor koji nisu imali ni Makijaveli, ni Rišelje, ni Gebels. Način da jednu stvar obmotaju svojom veštinom, sintaksom, a da ne kažu skoro ništa. To je vrlo ljubazno i glatko pripovedanje, ali iz njega ne možete ništa da pročitate. Ono je zaštićeno."

Aleksandar Tijanić kaže da mu je nekoliko razgovora ostalo u dobroj uspomeni. "Rašković je bio fantastičan, kao i Đilas, general Mirković je bio odličan, Karadžić takođe, Mitević je bio briljantan, bio je gost posle 9. marta. Dok je pričao kako nije bilo represije prema novinarima, rekao sam mu da to nije istina, da je baš nama zabranio da radimo. ‘To je tačno, još samo da ste bili džentlmen i da to sada niste rekli’, mirno je odgovorio. Nije bilo neprijatnog razgovora ili sagovornika, u to doba je i Alija Izetbegović delovao, bar u javnosti, vrlo pomirljivo. Mislim da je bio svestan šta će se dogoditi u Bosni ako dođe do sukoba."

Na Mirjanu Bobić-Mojsilović je veoma dobar utisak ostavio Stjepan Mesić. "Ja se i dan-danas, šta god on govori, sviđalo mi se ili ne, sećam da je bio šmeker i gospodin čovek, bez obzira šta je hteo, mislio, šta je posle morao. Bio je duhovit, imao je nekog šarma, to moram reći. Najzanimljiviji su oni gosti koji imaju najviše integriteta, sviđalo se vama šta oni govore ili ne."

Slučaj Šešelj

Početkom maja 1991. situacija u Jugoslaviji počela je da se otima kontroli. U prvom oružanom sukobu sa velikim brojem žrtava, u Borovom Selu je 2. maja poginulo 12 hrvatskih policajaca i tri pripadnika srpskih snaga. Početak maja označio je i kraj "Umijeća življenja". Kao goste u emisiji koja je trebalo da se emituje 6. maja 1991. Dragan Babić je pozvao Marka Oršolića, Aleksandar Tijanić Sulejmana Ugljanina, a Mirjana Bobić-Mojsilović Vojislava Šešelja.

"Imali smo običaj da svaku novu emisiju najavljujemo u udarnim terminima najavljujući slijedeće goste onako kako su nam dali svoj pristanak. Za emisiju koja nikada nije bila snimljena, Mirjana Bobić je izabrala Vojislava Šešelja za svog gosta. Njegovo ime se našlo na najavi emisije i to nije izazvalo uznemirenje sve do dramatičnog događaja u Borovom Selu, kada se Šešelj sam objavio kao jedan od onih koji su učestvovali u zločinu", kaže Suada Kapić. "Najava sa njegovim imenom se već vrtila na ekranima. Zaključili smo da je bolje da se pojavi u emisiji i da bude ispitan za ono što je uradio pred milionima gledalaca. Na dan snimanja, takva odluka je izazvala masovne proteste u cijeloj BiH. RTV Sarajevo je doneo odluku da emisiju otkaže. To je ujedno bio kraj serije, ali mi smo nastavili produkciju druge TV serije, 30 epizoda intervjua sa intelektualcima u bivšoj Jugoslaviji koji su u jednosatnoj emisiji objašnjavali i upozoravali na ono što se sprema."

Mirjana Bobić-Mojsilović kaže da je bila oduševljena atmosferom i prijemom u Sarajevu sve do tog 6. maja. "Za četiri meseca koliko smo tamo radili, sve je izgledalo kao bajka. Svi su bili oduševljeni, ili bar taj svet sa kojim smo se mi družili, a govorim i o ljudima na ulici. Kada sam pitala da li može Šešelj, odgovoreno je da može. Da su hteli da spreče, mogli su da kažu ‘nemojte zvati Šešelja, nije zgodan trenutak’. Oni su nas apsolutno iskoristili, kada kažem ‘nas’ mislim prvenstveno na sebe. Mislim da su hteli da naprave te demonstracije, da je to bio uvod, tog istog dana su davili vojnika u Splitu."

Mirjana Bobić se seća da je dolazak u Sarajevo bio normalan i 6. maja. "Bila sam spremna i da mi kažu da nema emisije, ako nema–nema. U podne je bila konferencija za štampu, a na toj konferenciji smo doživeli da su novinari krenuli da nas vređaju. Bila sam u šoku već tada, ne znajući šta nas tek čeka."

"Kada je objavljeno da dolazi Šešelj, počele su pripreme po celoj Bosni, radnici, rudari prikupljani su kamionima i autobusima, bilo je oko 40.000 ljudi", priča Aleksandar Tijanić…

 

Ceo tekst "Televizija i ljudi na vulkanu“ slobodno pročitajte OVDE

"Vreme“ broj 991-992, 29.12.2009.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu