Andrij Ljupka je ukrajinski pisac i prevodilac. Veoma je vezan za Srbiju i prostor Balkana. Do sada je na ukrajinski jezik prevodio Ivu Andrića, Srđana Valjarevića, Vladimira Arsenijevića, Miljenka Jergovića, Dubravku Ugrešić, Slobodana Šnajdera… U izdanju Arhipelaga prošlog decembra je na srpskom izašao njegov roman Karbid.
Za Srbiju ga vežu kultura, jezik, uspomene i prijatelji. Sada oseća „veliki lični bol i poraz“ zbog onoga što se danas u Srbiji dešava u vezi sa Ukrajinom. Ljupka je prošle nedelje u Krokodilovom centru sa urednikom portala „Vremena“ Andrejem Ivanjijem razgovarao o užasima rata, borbi ukrajinskog stanovništva, zapadnoj podršci i pomoći i odnosu Srbije prema ruskoj invaziji na Ukrajinu.
Za sebe kaže da je pre rata bio pisac, a sada je samo jedna od ruskih meta. Ljupka živi na zapadu Ukrajine u gradu Užgorodu na granici sa Mađarskom. Posao pisanja i prevođenja knjiga zamenio je prepakivanjem humanitarne pomoći koja stiže u Ukrajinu.
„Znam jezike i radim sa velikom količinom humanitarne pomoći koju pakujemo u vagone za gradove na istoku poput Harkova i Kiijeva. Hrana i lekovi šalju se i na front, ali većin ide za stanovništvo na istoku“.
Zvuk eksplozija u zoru
Rat ga je zatekao u Kijevu odakle je trebalo da leti za Vilnus na sajam knjiga. Zvuk eksplozija probudio ga je u zoru. To je bio znak da je počelo. Prve dane rata opisuje kao borbu za golo preživljavanje. „Prvih nekoliko dana živeli smo u životinjskom šoku. Činilo se kao da je stigao kraj života. Nismo mogli da znamo šta će se dešavati ne narednih dana, nego narednih sati“.
Bilo je neizvesno da li Ukrajina može da ratuje sa nekim ko je toliko snažniji i veći, da li će uopšte biti nekog otpora.
„Nisam mogao da spavam prvih 40 sati. Evakuisani smo iz Kijeva pod bombama. Zaspao sam nakon toga na dva sata, a čim sam se probudio uzeo sam telefon da vidim da li je Kijev u međuvremenu pao“.
Značaj knjige u ratu
Iako je do sada preko 3 miliona Ukrajinaca napustilo zemlju, Andrij Ljupka kaže da je veliki broj njih sa istoka došao na zapad zemlje i ne želi daide dalje ka EU. Užgorod opisuje kao grad koji je sada prepun ljudi, koji ne žele da napuste Ukrajinu.
„Ljudi iz okupiranih gradova pomerili su se na zapad. Sve je prepuno. U školama, sportskim dvoranama svuda pravimo kampove. Postavljamo krevete, a ako ih nema onda samo dušeke. Ljudi spavaju svuda gde mogu da imaju krov nad glavom“.
Uprkos svemu, u Ukrajini se ponovo otvaraju knjižare, počele su da se održavaju i pozorišne predstave: to se radi da se Ukrajinaci podsete na sopstveno ljudsko dostojanstvo.
„Ljudi sada nemaju novca za knjige. Ni mi pisci ne možemo da se fokusiramo na čitanje. Ali su mnogi ljudi koji su pod bombama napuštali svoje kuće sa sobom poneli po jednu malu, njima važnu knjigu. A knjiga je nešto što uspostavlja vezu sa komforom neadašnjeg života. Sa onim što su bili pre rata – duhovna i intelektualna bića“.
Žrtve bezraložnog zločina
Za Ljupku ovo što se sada dešava nije rat. „Nije rat kada se puca na civile koji automobilima pokušavaju da pobegnu iz svojih gradova. Nije rat kada se bombe bacaju na pozorišta kao u Mariupolju. Rat je kada ratuju vojske i armije, a ovo što se sada dešava – to je veliki zločin. Mi smo sada žrtve velikog i bezrazložnog zločina“.
Objasnio je da se Ukrajinci ne bore za ulazak u EU i NATO, već da se radi o „životu, vrednostima, slobodi“. „U demokratijama može na neki način da se utiče na politiku i to mi vidimo da se dešava na zapadu. Vidimo i da je to u Rusiji nemoguće jer je propaganda tolika da Orvel ne bi mogao da izmisli sve laži koje Rusije produkuje“.
Nenormalna podrška u Srbiji
Oštro je kritikovao stav Srbije, koju voli, prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, iako ima razumevanja za proruske simpatije Srba koje sežu daleko u prošlost. „Kada sam bio u Beogradu gledao sam suvenirnice, video da se svuda prodaju majice sa likom Putina. Tada je to za mene bilo neugodno iznenađenje“.
Smatra da je važno da se govori istina o onome što se sada dešava u Ukrajini. Za Ljupkova protesti podrške Rusiji i sve što se u Srbiji govori povodom rata u Ukrajini „nije normalno“.
„Veoma mi je bio neugodno kada sam gledao slike sa demonstracija podrške Rusiji u Beogradu, kasnije i u Banjaluci. Pomislio sam da srpsko društvo još jednom u svojoj istoriji pravi veoma pogrešan izbor koji će još više stigmatizovati sliku Srbije i srpskog naroda u Evropi u narednim decenijama“.
Dodaje da mu kada gleda te slike nije jasno o čemu se radi sa tom podrškom Rusiji, jer to ne vidi više kao politiku već podršku „terorističkom uništavanju“ susedne zemlje.
„Kada gledam te demonstracije u Srbiji… Da li neko može da mi kaže šta vi uopšte podržavate? Da li vi podržavate bombardovanje Mariupolja, da li vi podržavate bombardovanje bolnica?“
Ceo razgovor vođen u Krokodilovom centru možete da pogledate i preslušate OVDE.
S.P.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
