Na istoku stare priče. Rat se nastavlja i to u istom maniru kao do sada, sa težištem na masovnoj artiljerijskoj vatri. Nešto više pažnje, i medijske i praktične, vojne, Rusi su usmerili na mesto Avdejevka, deo Donjecke anglomeracije koji, za razliku od tog velikog grada i njegovih satelitskih naselja, nije pod kontrolom DNR. Izuzetno dobro uređeni odbrambeni položaji ukrajinske vojske drže se pod udarima artiljerije i avijacije od prvog dana rata. Izrađena su skloništa od armiranog betona, saobraćajnice koje vatrene položaje povezuju u žilavu odbrambenu mrežu.
Ukrajinci su u Avdejevki i okolini razmestili američke haubice M777 155 mm iz vojne pomoći i gotovo svakodnevno udaraju po DNR. Promašaja nema jer projektili padaju na gusto naseljene prostore. U jednom od dejstava 29. jula stradala je pukovnica Ogla Kačura Korsa, istaknuti oficir DNR. Ranije je komandovala divizionom višecevnih lansera raketa “grad” i stradala je od pogotka ukrajinskog “grada”. Njena popularnost u DNR bila je velika i zato je Putin potpisao ukaz o dodeli ordena heroja Rusije. Ukrajinci su tukli artiljerijom 155 mm njene kolege i poštovaoce na sahrani i to je dodatno podiglo emocije.
Frustracija zbog izloženosti aglomeracije Donjecka ukrajinskoj artiljeriji kulminira. Pod tim pritiskom, ruska vojska pokušava da odseče Avdejevku od puteva snabdevanja i zauzme to mesto. Cilj je jasan, rok neizvestan. Samo zadrti putinofili iz beogradskih kafića još uvek koriste frazu da “Rusi rade po planu”. Lako je njima uz hladno pivo komandovati, ali teško je vojskama tamo na licu mesta, gde zemlja gori od bezbroj raketa.
BEZ SNAGE ZA KONTRANAPAD
Slično našim posmatračima bez odgovornosti, kao da postupa ukrajinsko političko vođstvo i od vojske traži da pokrene odlučujuću ofanzivu na Herson. Ima smisla, naravno, povratiti nekim konkretnim delom nešto poverenja u sebe, ali nema resursa za to. Ukrajinske brigade preoružane na tehniku koja stiže iz NATO šalju se na Donbas, samo poneka može da se sačuva za koncentraciju snaga za ofanzivu. Rusi su učvrstili odbranu Hersonske oblasti za svaki slučaj, pojačali su pritisak na ukrajinsku pozadinu raketnim udarima po kasarnama, komandnim mestima i skladištima, uključujući ona koja su uređena po fabrikama i hotelima.
Kada bi Ukrajinci i prikupili neke veće snage, barem desetak brigada, samoubilački u sadašnjoj situaciji na frontu izgleda krenuti u juriš na ruske višecevne lansere raketa i haubice. Ruska taktička avijacija možda nema neke veće efekte u dejstvima po dubini, ali sasvim solidno pokriva front. Sada ukrajinska avijacija ima nekoliko lovaca Su-27 i MiG-29, dovoljno da se snimi propagandni video, ali nedovoljno da se oseti prisustvo tih aviona iznad fronta. Za sada nije potvrđena nijedna jedina vazdušna pobeda ukrajinskih pilota. Možda ima neka, ali potvrde nema. Rusi su dodelili orden heroja pilotu Su-35 koji je oborio čak 12 letelica. Možda jeste, možda nije.
U svim ratovima preteruje se sa procenama efikasnosti dok se borbe vode. Kasnije, kada se sravne rezultati, eventualne kritičke analize ostave se istoričarima jer stvarni rezultati nikada nisu bili oni iz kominikea. Nema tu ništa novo, ali izvesno je da nije važno da li je ruski pilot oborio jednu ili svih 12 letelica. Važna je činjenica da ruska avijacija dominira na nebu iznad fronta. Ukrajinska avijacija nema čime da se bori za prevlast barem na delu fronta gde se pokrene ofanziva, i to je kraj ambicije da se krene sa tenkovima na ruske položaje. U odbrani, posebno sa osloncem na naseljena mesta, Ukrajinci mogu da se održe u uslovima ruske prevlasti u vazdušnom prostoru, ali ofanzive nema ako se na nebu pojave ruski frontovski bombarderi i jurišnici.
Ukrajinski piloti su drčni i poleću sa uređenih ravnih deonica puteva u povremena dejstva, koja možemo predstaviti samo kao prepadna. Do sada, glavni oslonac imali su na protivvazdušnoj odbrani. Zlobni komentar sa jednog telegram kanala na kojem se pojavljuju ruski piloti glasi da je “najbolja i najefikasnija letelica vazdušnih snaga Ukrajine Buk-M1 (raketni sistem protivvazdušne odbrane), sve ostalo je beskorisno-besmisleno smeće”. Kritika na račun ukrajinske avijacije je jasna, ali jasno je i da su najveći gubici ruske frontovske avijacije pripisani sistemu iz osamdesetih godina.
Na borbenim mašinama tog sistema su po četiri rakete koje mogu da pogode cilj na najvećoj udaljenosti do 35 km i visini od 22 km. To su samo deklarisani parametri i stvarna zona uništenja je mnogo kraća, ali dovoljna da se, kao što je u ratu potvrđeno, obori frontovski bombarder Su-34. Pogođene su, navodno, i neke od raketa “iskander” i razne krstareće rakete. Možda Buk-M1 od svih ukrajinskih sredstava PVO ima najviše rezultata, ali to ne može da zaštiti snage u ofanzivi i očisti nebo od ruskih aviona.
RITUALNE ISPORUKE
Deo ukrajinske PVO preći će na NATO tehniku, ali za avione treba vremena. Kao jedno od hitnih rešenja za jačanje avijacije i smanjivanje efikasnosti ruskog sistema PVO, Amerikanci su Ukrajincima donirali protivradarske rakete HARM. Na telegramu su 7. avgusta publikovane fotografije ostataka jedne od njih koja je utrošena na borbenom zadatku, i dan kasnije Pentagon je potvrdio da su dali te rakete.
Amerikanci su ustanovili neku vrstu rituala u kojem svakih par nedelja objave kako su odlučili da pošalju novi paket naoružanja u okviru predsedničkih direktnih ovlašćenja. U prethodnoj proceduri, Pentagon pribavlja podatke od vidova oružanih snaga šta bi se moglo izuzeti u skladu sa procenama ratnih potreba. U svežem paktu od 8. avgusta su dodatne količine vođenih raketa GMLRS za višecevne lansere raketa HIMARS. Sasvim očekivano, broj raketa se prikriva jer od toga koliko može da se troši zavisi šta ukrajinska raketna artiljerija može da učini. Ako svaki HIMARS lansira šest raketa, pa se to pomnoži sa 16 lansera i uračuna kontinuirano dejstvo, onda su potrebne hiljade raketa svakog meseca.
Amerikanci su pred izborom da li da rezerve raketa pošalju na ratište i potencijalno ugroze borbenu gotovost američke oružane sile. Proizvodnja ne može da prati potrebe jer, prema zvaničnim podacima iz budžeta za 2023, samo za američke potrebe treba da se izradi 4.554 rakete GMLRS i 120 komada početne serije raketa sa povećanim dometom ER GMLRS koje, za razliku od osnovnog modela sa deklarisanim dometom od 70 km, mogu da dostignu 150 km.
Cevna artiljerija ukrajinske vojske od proletos postepeno prelazi na standardni NATO kalibar 155 mm jer prima iz više izvora razne samohodne i vučne haubice tog kalibra. Istovremeno, utrošak municije za istočni kalibar 152 mm prazni skladišta i otvorena tema je ko će i kako dostaviti potrebne projektile. Za sada, Amerikanci i saveznici se trude da pošalju svoj štek i u novoj tranši biće 75.000 projektila 155 mm.
Prema zvanično objavljenim podacima, do sada je Ukrajina kroz NATO pomoć dobila čak 560.000 projektila samo iz SAD. Pride, u vojnoj pomoći je 1.000 “ekskalibura”, vođenih projektila 155 mm. U novom paketu pomoći su i 20 samohodnih minobacača 120 mm sa 20 hiljada mina, 1.000 protivoklopnih vođenih raketa “džavelin”, stotine ručnih raketnih bacača AT-4 itd. Pentagon kaže da je do sada odobrena pomoć od 9,1 milijarde dolara, a ako se računa sve što je poslato od 2014. godine, onda se radi o sredstvima vrednim 11,8 milijardi dolara.
STIŽE ORUŽJE
Američki budžet još se kroji po inerciji starih predratnih vremena, ali izvesno je da će rasti i da će proizvodnja naoružanja postati visokoserijska, kao nekada u hladnoratovskoj eri. Članice NATO pratiće trend. Poljska prednjači i najavila je da će povećati troškove odbrane na čitavih pet procenata BDP-a. Izbili su na vrh tablice i prestigli Grčku koja troši 3,82 odsto, i SAD sa 3,52 odsto.
Donedavno, članice NATO nerado su se zaklele partnerima da će povećati vojne troškove na do dva procenta BDP-a, i to u rokovima koji su za većinu zemalja postavljeni u sredinu dvadesetih godina. Od tog novca, stara formula idealne razmere je da se 20 odsto troši za nabavke. To neće biti dovoljno kada se krene u nabavke preskupog savremenog naoružanja i udeo tih troškova nadmašiće polovinu budžeta. Poljska samo od Južne Koreje namerava da nabavi sredstva ratne tehnike u jednom velikom paketu za 15,3 milijarde dolara, a njen prošlogodišnji odbrambeni budžet bio je 13,7 milijardi dolara. Naručeni su tenkovi i razna tehnika od Amerikanaca.
Partneri iz EU ne mogu da prate poljske potrebe i zato su se okrenuli relativno novom prodavcu naoružanja u svetskim razmerama. Južna Koreja, nakon prodora u oblasti tehnike masovne potrošnje, sada kreće u osvajanje vojnog tržišta i Poljska od njih namerava da nabavi čak 1.000 tenkova K2 “crni panter”, 600 samohodnih haubica K9 kalibra 155 mm i 48 višenamenskih borbenih aviona FA-50. Uslov za te poslove biće prenos dela proizvodnje u Poljsku. Tako će, na primer, poljska vojska dobiti 180 gotovih tenkova od ove godine do 2025. Zatim će poljske fabrike montirati 820 komada tenkova modifikovanih u skladu sa poljskim taktičko-tehničkim zahtevima. Traži se da sistem veza i deo elektronike južnokorejskog tenka bude unificiran sa američkim “abramsima”, koji stižu u poljske bataljone kao hitna zamena za T-72 poslane ukrajinskoj vojsci.
Nova tehnika stiže umesto stare, i to ne samo na primeru Poljske. Balkanske zemlje koje su odlučile da podrže Ukrajinu dobiće američku vojnu pomoć. Makedonci su poslali na istok tenkove T-72A, jurišne avione Su-25 i još mnogo sredstava ratne tehnike, baš u vreme kada su dobili prvih šest američkih borbenih vozila “oškoš” JLTV. Nešto će platiti, deo troška biće donacija Pentagona, i Armija Severne Makedonije u narednih par godina dobiće prvi amerikanizovani bataljon sa JLTV i većim vozilima 8×8 “strajker”.
