Svet

Jevrejska država

Zašto nisam postao Izraelac 2

VEČNO SEME SUKOBA: Jerusalim

foto: flickr.com

Zašto nisam postao Izraelac

Bili smo na nekoj od glavnih ulica Netanije kada su se oglasile sirene. Nije bila uzbuna, nego se označavao Dan Holokausta. Svi su stali, život je stao za minut. Gledam mlade Izraelce i pitam se da li razumeju. Shvatam da oni to i te kako razumeju. Oni odrastaju sa svešću da će posle svih istorijskih pogroma i istrebljavanja sa puškom u ruci braniti svaki pedalj jevrejske države

Piše: Ivan Ivanji

Novi krvavi sukob između Izraela i Palestinaca podsetio me je da sam se i sam pre četvrt veka, u proleće 1995. dok sam živeo u Beču, kolebao da li da se preselim u Izrael. Zbog neprijatnih iskustava sa tadašnjom putnom ispravom Savezne Republike Jugoslavije razmišljao sam kako da dođem do pasoša sa kojim bih bez muke mogao da putujem. Izrael je Jevrejima plaćao selidbu, kurs hebrejskog jezika i izdržavanje godinu dana. Po tadašnjim propisima pasoš se mogao dobiti i nakon samo mesec dana – ako si sam podneo troškove puta i boravka.

U izraelskom konzulatu u Beču nisam morao da idem na šalter. Generalni konzul me je primio u svojoj kancelariji, sve je već znao o meni i mojoj ženi Dragani, jer smo se najavili tri dana ranije. Kada sam ga zamolio da nam izda vizu na mesec dana, on me je pitao zašto ne na duže ili za stalno.


OVO JE AFRIKA

Za Tel Aviv smo leteli preko Atine. Deo prtljaga nam se izgubio i u odlasku i u povratku. Kakav li je to bio znak nebesa? Koferi su, doduše, u oba slučaja stigli uz izvinjenje sa samo jednim danom zakašnjenja, ali nam se to ni pre ni kasnije nikada nije dogodilo, a tada u oba pravca, dva puta zaredom. Da li je neko toliko temeljno pregledao naš prtljag da nije stigao na vreme da ga vrati na traku? Da li to umišljam ili je to logično objašnjenje?

Prve nedelje smo stanovali kod moje sestre od ujaka Ane Šomlo u primorskom mestu Netanija, ali smo se ubrzo preselili u hotel. Često smo išli na javnu plažu. Već drugog dana me je jedan sredovečan čovek u šorcu, sa velikom motorolom za pojasom, koji nam je izdavao ležaljke i suncobrane, pitao na nemačkom: "Ti si Jevrejin?" – "Jesam…" Dragana u bikiniju na to skida tamne naočare i u svojoj najlepšoj baletskoj pozi pita: "A ja?" – "Ti, nažalost, nisi." Šok je pojačavala pomalo prezriva intonacija sa kojom je to rekao. Jevrejski nacionalizam?

U Tel Avivu smo posetili našeg poznatog pisca Đorđa Lebovića. Osećao se izgubljeno, bio je očajan, dok se njegova žena Zlata, glumica, Srpkinja, snalazila odlično. Svako može da nauči hebrejski jezik za svakodnevnu upotrebu – osim možda baš Lebovića – ali matori pisac elemente svog zanata na novom i to još takvom jeziku sa takvom azbukom nikada. Vratili su se u Beograd.

Jedan Novosađanin u Haifi, profesor medicinskog fakulteta, dao nam je definitivnu dijagnozu zablude sa kojom Jevreji iz inostranstva dolaze u Izrael: "Vi mislite da je Izrael bečka kafana puna Jevreja, ali nije. Ovo ovde je Afrika!"

Zašto nisam postao Izraelac 3
KAD ŽIVOT U IZRAELU STANE NA MINUT: Dan sećanja na Šou u Tel Avivufoto: ap photo


ONA DRUGA STVAR

More nije bilo po našem ukusu. Isuviše su veliki talasi. Ja sam još nekako ulazio, Dragana oprezno samo do kolena. Šta će mi plaža dugačka od Egipta do Libana kad ne mogu da plivam kako sam navikao?

Jerusalim. Zid plača, hrišćanstvo i islam sa svojim svetinjama i policajci u uniformi i civilu na svakom koraku. Jad Vašem – za mene je to lajt-šou. Patetično se izgovaraju imena mrtvih, moje, začudo, ne. Znači li to da sam živ? Svi ostali kažu da su tamo potreseni, a mene ljuti čitav taj patos koji mi zvuči namešteno. Šta sam od tog mesta očekivao?

Bili smo na nekoj od glavnih ulica Netanije kad su se oglasile sirene. Nije bila uzbuna nego se označavao Dan Holokausta. Svi su stali, život je stao za minut. Gledam mlade Izraelce i pitam se da li razumeju. Shvatam da oni to i te kako razumeju.

U restoranima ne jedemo dobro sve dok nas stari izraelski vuk, novinar Tedi Projs, ne izvede u arapski restoran blizu Jerusalima. Pitam ga da li je istina da je meso kod Jevreja tako bezukusno zbog ritualnog klanja stoke. On se smeje: "Nema to veze. Ovi kolju isto tako. Naši ne umeju da kuvaju."

Na ručku kod Aninog sina Dana pečena svinjetina. Može da se dobije, samo ne isuviše javno. Svinjci moraju da imaju podlogu od dasaka da svinje ne bi stajale na "svetoj zemlji", reč "svinjetina" se ne izgovara, kaže se "ona druga stvar". U kineskom restoranu u jelovniku piše "ona druga stvar na slatko-kiseli način".

Bilo je to lepo letovanje. Pomoglo nam je da donesemo odluku da nećemo da se preselimo u Izrael. Temeljan, kakav jesam, tom prilikom podsetio sam se šta je sve prethodilo stvaranju modernog Izraela.

Zašto nisam postao Izraelac 4
IDEJA NA KOJOJ POČIVA IZRAEL: Knjige "Jevrejska država" i "Stara nova zemlja;…foto: wikipedia.org


SVE JE POČELO U ZEMUNU

Tokom 18. i 19. veka u Rusiji i drugim zemljama na istoku Evrope Jevreji su sve češće bili izloženi napadima, pogromima, masovnim ubistvima, paljenjima njihovih naseobina i sinagoga. Tada se rađa ideja o iseljenju na mesto na kome nema antisemitizma. Godine 1880. osniva se društvo "Hibat Cion", u prevodu "Ljubav prema Cionu". Cion je ime brda u Jerusalimu na kome je izgrađena prva velika sinagoga. Smatralo se da se tu nalazi ovozemaljsko stanište samoga boga. U svakodnevnoj jezičkoj upotrebi ta reč je postala sinonim za Jerusalim, pa i za celu "obećanu zemlju". Jedan od prvih zagovornika ideje organizovanog, masovnog iseljavanja Jevreja u Palestinu bio je rabin Juda Alkalaj, rođen u Sarajevu, koji se kao mladić preselio u Zemun i odatle širio svoje spise. Rabin Alkalaj se družio sa dedom tvorca modernog cionizma Teodora Hercla (1860–1904). Klica naseljavanja Izraela tako je posejana u Zemunu gde i danas postoji Ulica Teodora Hercla.

Zašto nisam postao Izraelac 5
…Teodor Herclfoto: wikipedia.org

U Izraelu se Teodora Hercla sećaju sa velikim poštovanjem. U njegovu čast su podignuti brojni spomenici, jedan grad se zove Herclija, u Jerusalimu postoji Herclov muzej, brdo Herclija na kome se nalazi i groblje na kome se sahranjuju zaslužni građani, institut koji nosi njegovo ime, Bulevar Teodora Hercla. Izraelci znaju za njegovu knjigu Jevrejska država, koja je prvi put objavljena 1896, o njegovom životu manje, a gotovo ništa o njegovom utopijskom romanu sa neprevodivim naslovom na nemačkom "Altneuland", što se na srpskom može prevesti samo sa tri reči "Stara nova zemlja". Hercl je pisao na nemačkom.


AFERA DRAJFUS

Teodor Hercl rođen je u Budimpešti, studirao prava u rodnom gradu i Beču. U ranoj mladosti napisao je tekst za nekoliko opereta, izvođene su u provincijskim pozorištima. Učlanio se u pronemačke studentske organizacije, zalagao za asimilaciju Jevreja, što je bilo u suprotnosti sa ideologijom kojoj se kasnije posvetio, koju je izgradio iz osnova. Bavio se i novinarstvom.

Njegov preobražaj se događa u vreme kada je kao dopisnik austrijskih novina izveštavao sa suđenja Alfredu Drajfusu i tako se upoznao sa virulentnim antisemitizmom. Alfred Drajfus je bio francuski artiljerijski kapetan koji je u Parizu optužen za veleizdaju zato što je navodno špijunirao u korist Nemačkog carstva. Osuđen je na osnovu lažnih izjava i krivotvorenih dokumenata uz naglašavanje da kao Jevrejin ne može da bude veran nijednoj naciji, već samo novcu. Hercl je tada došao do zaključa da je asimilacija Jevreja zapravo nemoguća, jer ako je iko bio asimilovan, to je bio oficir Drajfus. Tada je napisao neku vrstu manifesta pod naslovom Jevrejska država. Dugo se mučio da nađe izdavača, i najzad je uspeo 1896. godine. U međuvremenu je dokazano da je pravi špijun bio major francuske kontraobaveštajne službe Ferdinand Valsin-Esterhazi, sin generala, plemić. Imao je uticajnu, moćnu rodbinu, ali je bio zadužen preko glave pa je prodavao tajne podatke za novac. Valjalo je to zataškati, špijunažu pripisati pogodnoj žrtvi.


JEVREJSKA DRŽAVA

Herclova knjiga postigla je ogroman uspeh, smatra se začetkom ideje o osnivanju Izraela. Autor je smatrao da bi Palestina, tada deo Osmanskog carstva, bila najbolje rešenje za jevrejsku državu, ali je uzimao u obzir i Argentinu, zapravo bilo koji deo sveta. Napisao je: "Neka nam daju suverenitet za parče Zemljine kugle dovoljno veliko da zadovolji pravedne potrebe našeg naroda, sve ostalo ćemo sami rešiti." A što se tiče navodne pohlepe Jevreja za novcem: "Crkva je zabranila svako lihvarenje, vladari su nas pritisli da poslujemo sa novcem. Zalepljeni smo za novac jer su nas oni na njega bacili."

Navodim samo neke Herclove ideje iz knjige Jevrejska država koje se meni čine najznačajnijim. Predložio je osnivanje Jevrejske agencije koja je trebalo da kroz donacije bogatih Jevreja i bankarskih kredita obezbedi kapital za osnivanje jevrejske države. Ona bi u Palestini uz dozvolu tamošnjih vlasti otkupljivala, a ne oružjem osvajala zemlju. U novu domovinu bi se prvo preselili siromašni Jevreji u grupama formiranim na osnovu zavičaja, oni bi na već kupljenoj zemlji dobijali kuće i pod rukovodstvom jevrejskih stručnjaka počeli da se bave zemljoradnjom. Iako bi država bila sekularna, tolerantna i liberalna, sa svakom grupom bi putovao i jedan rabin. Hercl nije bio religiozan, objašnjavao je da samo stara vera spaja Jevreje.

Posle siromašnih dolazili bi bogati Jevreji i osnivali preduzeća, gradili fabrike, doprineli uređenju države, koja bi imala izabranog vrhovnog šefa sa prerogativima kraljeva, ali slobodno izabranu vladu kao evropske demokratije. Nazvao je to "aristokratskom demokratijom". Ustav i prve zakone donela bi Jevrejska agencija.

Hercl je insistirao na ravnopravnosti žena, pre svega da imaju pravo glasa, što je u to vreme zvučalo vrlo neobično. U većini evropskih zemalja pravo glasa za žene uvedeno je tek nakon 1918. godine, u Italiji 1946. posle pada fašizma, u Španiji, Portugalu i Švajcarskoj početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Za pravoverne Jevreje su ženska prava bila nezamisliva, a kamoli pravo da glasaju na izborima.

Bavio se i pitanjem jezika i tu je napravio prvu, sa današnjeg stanovišta gotovo smešnu grešku: predlagao je da državni jezik bude nemački. Objašnjavao je da taj jezik govore gotovo svi Jevreji, a hebrejski malo ko, jer je hebrejski jezik bogosluženja i nije pogodan za svakodnevni život. Pitao se: "Da li iko može da zamisli da se na blagajni železničke stanice vozna karta kupuje na hebrejskom?"

Hercl je u Jevrejskoj državi zamislio opere i pozorišta. Nagovarao je neke jevrejske pozorišne autore da se presele u Jevrejsku državu i tamo pišu, preuzmu organizaciju scenskog života. Obraćao se pre svega Arturu Šnicleru, lekaru koji je krajem 19. veka bio jedan od najuspešnijih pisaca često erotski naglašenih drama, i autoru romana Bambi Feliksu Saltenu. Nisu pristali.

Jevrejska država bi imala profesionalnu armiju, pisao je Hercl. Rabini i vojnici bi uživali poseban ugled. Nije mu na pamet palo da bi moglo doći do spora između arapskih starosedelaca i novih zemljoposednika, prastarosedelaca. Želeo je multikulturnu, multikonfesionalnu državu, što će detaljnije objasniti u svojoj sledećoj knjizi Stara nova zemlja.


STARA NOVA ZEMLJA

Jevrejska država nema literarnih ambicija, to je političko-ideološki predlog koji, kako autor sam kaže, "nije nemoguće da se ostvari ako to budemo želeli". Stara nova zemlja je roman koji dobrim delom prati dve komplikovane ljubavi sa obaveznim srećnim krajem. Ne spada u književne bisere austrijske literature. Značajno je što njegovi junaci prolaze kroz Palestinu u vreme nastajanja Države Jevreja, kada vlada opšti haos, a ponovo u nju stižu posle dvadeset godina. Na kakvo stanje tada nailaze je zapravo precizan opis kako je Hercl zamišljao ostvarenje svoje velike ideje. Pišući beletristiku mogao je svojoj mašti mnogo više da pusti na volju nego u manifestu. Zbog toga je zanimljivo poređenje njegove utopije sa realnošću države 75 godina posle njenog rođenja u krvavim borbama.

Nova stara zemlja koju Hercl opisuje nije država u klasičnom smislu, nego svojevrsna zadružna organizacija. Jevrejska agencija iz prve knjige sada se zove Novo društvo, veći problemi se rešavaju referendumom, predsedništvo Društva je neka vrsta vlade. Za najviše funkcije ljudi se ne kandiduju, nego ih bira predsedništvo. Tako dečko koji je na početku romana prosjak u Beču, postaje predsednik predsedništva – u novoj staroj zemlji svako ima sve mogućnosti da se razvija. Život počiva na električnoj struji koja se dobija iz hidrocentrala na bazi pada vode reke Jordan prema Mrtvom moru. Postoje velike zadružne robne kuće, trgovina na malo je zabranjena. Gradovi, koji liče na italijanske, međusobno su povezani visećim železnicama, a postoji i veza minibusom na električne baterije. Novine su zadružne, vlasnici su pretplatnici, a postoje i "telefonske novine", program se sluša preko telefona. Sinagoge su poštovane kao i hrišćanske crkve, džamije, budističke i hinduističke bogomolje. Svako bez obzira na nacionalnost može da se učlani u Novo društvo, na ulicama se zapažaju Arapi, Kinezi, Indijci, ali ogromna većina su Jevreji. Zvanični jezici su nemački, hebrejski i jidiš, u tom pogledu se Hercl ispravio.

Zdravstvo i obrazovanje su besplatni, ali je školovanje devojaka i dečaka odvojeno. Žene imaju sva prava, ali većina više voli da se posveti odgoju dece i porodici. Na samom kraju knjige na pitanje zahvaljujući čemu je nastala Nova stara zemlja ljudi odgovaraju: zahvaljujući bedi u Evropi, ujedinjavanju jevrejskog naroda, modernom saobraćaju, znanju, snažnoj volji, toleranciji, samopouzdanju i ljubavi, a stari rabin dodaje: "Bogu!"

Roman Nova stara zemlja odmah je prevedena na hebrejski, ali je dobio novi naslov Tel Aviv, što znači "Novo proleće". U državi Izrael je najveći moderni, novoizgrađeni grad dobio ime po romanu Teodora Hercla Tel Aviv.

Upoređivanje današnje države Izrael sa zamislima Teodora Hercla posle više od 120 godina od objavljivanja njegove dve knjige moglo bi da ispuni novu, treću knjigu. Nameće se osnovni zaključak da Hercl sanja optimistički, ogromne probleme ne vidi – ili prosto ne želi da ih vidi, iako su mogli da se naslute i u njegovo vreme.


IZA RATNIH KULISA

Dok sam ponovo čitao Jevrejsku državu i Novu staru zemlju prestao je jedanaestodnevni rat između Izraela i Palestinaca, koji je bio povod da se vratim na tu temu. Kladim se da će se uskoro o njemu govoriti kao o "Jedanaestodnevnom ratu", kao što se oružani sukob Izraela sa Egiptom, Jordanom i Sirijom 1967. pamti kao Šestodnevni rat.

Ovih dana obe strane tvrde da su pobedile, a zapravo su obe poražene. Po mom mišljenju, nije zavladao mir, nego labavo primirje, ne verujem da će se uzajamni napadi raketama tako brzo ponoviti, ali svi osnovni problemi ostaju na dnevnom redu. Nije cela istina da je američki predsednik Džozef Bajden razgovarao "sa obe strane". Za palestinske sagovornike izabrao je organizaciju Fatah, ali je rat protiv Izraela vodio Hamas. Pregovore je uspešno vodio Egipat koji ima veliko iskustvo ratovanja sa Izraelom, njegov sadašnji predsednik Abdel Fatah al Sisi je tokom Šestodnevnog rata 1967. bio oficir, baš kao i ministar odbrane Izraela Beni Ganc i većina njegovih generala.

Određene, nimalo beznačajne grupe kako u Izraelu tako i u palestinskim područjima imale su koristi od ovog rata, priželjkivale su ga. U Izraelu se činilo da će koalicija između ultranacionaliste Naftalija Beneta i centriste Jaela Lapida zajedno sa levičarima najzad smeniti najdugovečnijeg izraelskog premijera Benjamina Netanijahua. Rat je promenio Benetovu odluku, jer kakav god da je Netanijahu, on je "ratoboran i pobednik". Istovremeno, dva i po miliona Palestinaca sa pravom glasa trebalo je kroz tri nedelje da biraju predsednika. Gotovo je sigurno da bi dugogodišnji predsednik Mahmud Abas bio poražen. On je odložio izbore "sve dok stanje bude takvo da i Palestinci koji žive u Jerusalimu mogu da glasaju". Ja mislim da su i Netanijahu i Abas želeli rat, palili vatru.

Ratobornost i netrpeljivost znatne većine Izraelaca i Palestinaca posle ovog rata biće samo još veća. Malo se razmišlja o tome da su Palestinci Arapi, da je njihova zajednica koja sebe smatra državom, što mnoge države i priznaju, država Arapa kao što su to Saudijska Arabija ili Emirati. Arapi u Palestini su tek od šezdesetih godina počeli da se nazivaju Palestincima. Znači, Jevreji nisu suprotstavljeni samo Arapima u Palestini, nego svima Arapima.

Gaza, Ašdod, Aškelon, Ekron i Gat se kao državice pominju u asirskim zapisima u 8. veku pre nove ere. Herodot, antički istoričar, u 5. veku taj prostor pominje kao Syria palaistrina. Kod njega o Jevrejima nema ni reči. Posle raznih gospodara Palestina postaje sastavni deo Osmanskog carstva od 1516. do 1918. godine. Međutim, Jevreji smatraju da je to "obećana zemlja" koju im je gospod darovao mnogo ranije, mada niko ne tvrdi da zna kada je bog to obećao praocu tri religije – judejskoj, hrišćanskoj i islamu – Avramu.

Ratni sukobi između Jevreja u Izraelu, čija je ogromna većina naseljena posle Drugog svetskog rata, i ne samo Palestinaca nego i Egipćana i drugih arapskih zemalja, rasplamsavali su se svakih nekoliko godina i uvek se završili pobedom Izraelaca. Trajno rešenje vidi se u opštem priznanju države Palestine, to žele i SAD, što je Bajdenova administracija isticala i protekle nedelje. Čak i da je ta ideja ostvarljiva, teže je pitanje Jerusalima koji iz mnogih nacionalnih i verskih razloga i jedni i drugi smatraju svojim glavnim gradom. Bojim se da se taj sukob u sagledivo vreme nikako ne može rešiti.

Ako se trajni mir i stabilnost u regionu takozvanog Zapadnog Balkana, pre svega Srbije i njenog odvojenog dela Kosova, makar mogu zamisliti ulaskom svih u Evropsku uniju, zar da Izrael radi mira postane članica Arapske lige? To sa današnjeg stanovišta zaista zvuči apsurdno.

Iz istog broja

Izrael – Primirje sa prstom na okidaču

Jedanaest ratnih dana

Andrijana Lubina

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu